Mladi Marks PDF
Preview Mladi Marks
Đerđ Lukač MLADI MARKS Njegov filozofski razvitak od 1840-1844 Prevod Olga Kostrešević BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD Naslov originala Georg Lukacs DERJUNGE MARX Seine philosophische Entwicklung von 1840—1844 © Verlag Gunther Neske Pfullingen 1965, Stuttgart MLADI MARKS Njegov filozofski razvitak od 1840-1844 Počev od dvadesetih godina nauci je razvi- tak mladog Marksa dostupan zahvaljujući ob- javljivanju važnih rukopisa iz njegovog prelaznog perioda, pa ipak mi, marksisti, još nismo opširno i iscrpno obradili sve puteve i faze njegovog razvitka od radikalnog mladohegelovstva do zasnivanja dijalektičkog i istorijskog materija- lizma. Dosada nedostaje pre svega temeljna mo- nografija u kojoj se prikazuju razne etape prevla- davanja Hegelove idealističke dijalektike kod mladog Marksa. U našem pokušaju rezimiranja ovaj nedostatak pričinjava nam velike teškoće. I ovaj rad koji je pred nama može da istakne samo neke bitne tačke o kojima treba povesti računa pri proučavanju istorije nastanka marksizma kad se radi o filozofskim pitanjima. Posle objavljivanja Marksovih ranih radova koje je izvršio Institut MEL u Moskvi1 Marksov 1 Karl Marx/Friedrich Engels: Historisch-kritische Gesamtaus- gabe. Werke/Schriften/Briefe; nemačko izdanje izašlo u: Arhiv Marksa-Engelsa, Frankfurt/M, 1927 ff. (MEGA). Ovde obrađena dela iz Marksove mladosti nalaze se u tomovima 1 (prvi i drugi polutom) i 3, I dela. 7 razvojni put postao je vidan bar u osnovnim Nastanak procesa prevladavanja hegelov- crtama. Danas mnogo jasnije i potpunije sagle- stva, prevazilaženja Fojerbaha, zasnivanja ma- davamo duhovnu fizionomiju mladog Marksa terijalističke dijalektike poklapa se sa razvitkom nego što je to bilo moguće na osnovu Meringovog od stanovišta revolucionarne demokratije do izdanja spisa iz zaostavštine2. Vidimo da su se svesnog socijalizma. Obe linije čine nužno jedin- kod Marksa već u njegovoj ranoj mladosti izrazi- stvo, ali ceo proces se odigrava — nikako slučajno to isticale kasnije odlučujuće intelektualne ka- — u onom periodu nemačke istorije u kome — rakteristične crte. Od samog početka je u njemu posle uklanjanja Fridriha Vilhelma IV u Pruskoj, silna želja za univerzalnim usvajanjem i preradom posle romantično-revolucionarnog obrta pruske najvećih blaga znanja epoha, a neuporediva je unutrašnje politike — započinje opšte političko kritičnost sa kojom on svaki put prilazi zate- i ideološko previranje: period pripreme za buržo- čenom idejnom materijalu. Pri tom se odlikuje asko-demokratsku revoluciju 1848. I mada je takvom odlučnošću i striktnošću u shvatanju Nemačka tada u pogledu razvitka kapitalizma problema od centralnog značaja kakva je krajnje bila još daleko iza Engleske i Francuske, ovaj retka u istoriji ljudskog mišljenja, i to problema period je ujedno period prvog rasplamsavanja koje je izvukao iz složenog, zamršenog kompleksa nemačkog revolucionarnog radničkog pokreta. pitanja koje su prethodnici ostavili nerešene. Nije nikakva slučajna koincidencija to što se Istovremeno mu je svojstvena i strasna težnja za razjašnjavanje i učvršćivanje socijalističkog pogle- svestranošću, faustovska nezasitost u otkrivanju da na svet mladog Marksa vremenski poklapa sa svih strana fenomena, kao i neumornost u istra- prvim revolucionarnim istupanjem nemačkog živanju koja se ne može zadovoljiti sve dok se ne proletarijata, sa ustankom šleskih tkača 1844. shvati, tačno postavi i reši ceo problem. Naravno, ovaj razvitak odvija se u nemačkim Uz to, kod mladog Marksa je brzo, odlučno oblicima, i u ideološkom pogledu. I kod osnivača ispoljavanje svih ovih crta intelektualnog karak- međunarodnog naučnog socijalizma pogled na tera nešto mnogo više nego prosto prevremeno svet proleterske revolucije javlja se najpre u sazrevanje velikog genija. Malo je ličnosti u nacionalnom obliku. To konkretno znači: poli- svetskoj istoriji kod kojih se kao kod njega mogla tička polazna tačka je revolucionarno-demo- zapaziti takva tesna povezanost individualnog kratski radikalizam nemačkog predmartovskog i opšteg društvenog razvitka. perioda, ideološki put počinje kritikom i pre- obličavanjem Hegelove idealističke dijalektike i dostiže cilj u njenom preokretanju u materijalis- 2 Aus dem literarischen Nachiafi von Karl Marx und Friedrich tičku. To je najpre procesu nemačkoj filozofiji; Engels 1841 bis 1850, izdanje Franca Meringa, Berlin i Štutgart, 1902. 8 9 a do okretanja ka materijalizmu dolazi pod uticajem nemačkog mislioca Ludviga Fojer- baha. Druga dva izvora marksizma, koja je isticao Lenjin3, priključuju se tek u daljem toku razvitka, i to na takav način da na početku krize revolucionarnog demokratizma kod mladog Mar- DISERTACIJA ksa —■ počev od 1843 — uticaj imaju najpre dostignuća istoričara francuske restauracije, kao i idejno blago utopijskog socijalizma i iskustva Za Marksovu ličnost karakteristično je to njegovog razrešavanja, pre svega u njegovim da on tu filozofsku osnovu — Hegelovo učenje francuskim pojavnim oblicima, pa tek posle to- — otkriva u tako ranom periodu svog života a da ga, prilikom konačnog produbljivanja i učvršći- literarna obrada novoosvojenog pogleda na svet vanja novog pogleda na svet —■ počev od 1844 —- kod njega iziskuje dug period ispunjen teškim na Marksa počinje da utiče engleska klasična idejnim borbama. Već početkom 1839. Marks ekonomija. sprema doktorsku disertaciju. Međutim, taj rad To su oni momenti na razvojnom putu nam je dostupan u onoj varijanti koja je formuli- mladog Marksa koji su relevantni za svetsku sana negde posle dve godine, početkom 1841.5 istoriju. U dugačkom pismu svom ocu 10. no- I ovoga puta je završavanje iznuđeno spoljnim vembra 1837. izložio je kako je posle kratke pritiskom. Rezultat — a to je opet karakteristič- ali teške borbe sa sobom u svojoj 19. godini došao no za Marksa — i posle više od jednog stoleća u vezu sa radikalnim mladohegelovcima.4 Ana- još zapanjuje čitaoca svojom genijalnošću; ali liza njegovog poetsko-filozofskog »Sturm und on nije zadovoljio samog pisca, tako da se nije Drang«, njegovog romantičarskog uživanja u mogao odlučiti da ga objavi u tom obliku. Za poeziji i beletristici, prolaznog podleganja uticaju Marksa je stroga samokritika utoliko karakte- subjektivnog idealizma Kanta i Fihtea, spada rističnija što smo iz mnogih kasnijih izjava u zadatke biografskog prikaza njegovog života. (između ostalog i iz nekih pisama Lasalu) mogli Njegov stvarni filozofski razvitak počinje tek da vidimo da je on čak i u doba svoje zrelosti usvajanjem Hegelove filozofije. Tek time počinje smatrao da je ispravna osnova njegove diserta- onaj njegov životni put koji je značajan za svet- cije: u njoj upotrebljena metoda pristupa filo- sku istoriju. 3 W. I. Lemn, Izabrana dela, Moskva, 1946, tom I, str. 61 i dalje. * MEGA I >/2, str. 213 i dalje. 5 Isto, 1 /l, str. 1 i dalje. 10 11 zofsko-istorijskim problemima uopšte i u prikazu lisao Hajnrih Hajne tridesetih godina8, na šta se poziva Engels u svom Ludvigu Fojerbahu.9 Epikurovog pogleda na svet posebno.6 Razlikovanje ezoteričnog i egzoteričnog He- Teško i sporo rađanje Marksove doktorske gela ima izvanredan značaj utoliko što je time disertacije stoji u tesnoj vezi sa originalnošću prvi put pokrenuto i započeto radikalno dalje njegovog stanovišta, sa zapanjujućom zrelošću razvijanje Hegelove filozofije. Ali ono je površno i velikim idejnim bogatstvom njegovog izlaganja. i ne pogađa su*tinu stvari. Pri tom se previđa da Mladohegelovac Kepen naziva mladog Marksa su u Hegelovoj filozofiji kao takvoj — u njenom »magacinom ideja«7, on vidi u njemu onog idealizmu, u metafizičkoj izdvojenosti njene siste- saputnika koji stalno utiče na sve njih, Kepena, matizacije —■ od samog početka sadržane idejne Bauera itd., i čini ih plodnima. Ali mladi Marks pretpostavke koje su omogućavale Hegelovo nije samo u idejnom bogatstvu i dubini nadmoćan prilagođavanje reakcionarnoj pruskoj državi, čak nad drugim radikalnim hegelovcima, nego pre su ga činile neophodnim sa stanovišta biti svega u tome što je već u svom prvom istupanju njegovog filozofskog sistema. A to, opet, ima znatno ispred svih svojih savremenika u odlu- za posledicu da i cela njihova političko-filozofska čujućem pitanju ideološkog razvitka tadašnje opozicija ostaje polovična i da se konačno — kao Nemačke, u kritici Hegelove filozofije. Ovo treba i kod »Slobodnih« — iscrpljuje u uzbuđenim shvatiti u dvostrukom pogledu: Marks je nad- pretencioznim lamentacijama intelektualne pseu- moćan nad drugim mladohegelovcima kako po- dopobune. litički, po radikalnom demokratizmu, tako i Već 1840/41. mladi Marks u principu pre- filozofski, po dubini — za prvi mah — kritičkog vazilazi mladohegelovsku ocenu Hegela. Njegovi daljeg razvijanja Hegelove filozofjje. savremenici i tadašnji učesnici u raspravi, između Treba razlikovati opštu liniju radikalnog ostalih Bruno Bauer i Kepen, ostaju — naravno, mladohegelovstva, između ezoteričnog Hegela, s mnogo pojedinačnih varijacija — poglavito na koji je, u osnovi, ateista i revolucionar, i egzoterič- navedenom stanovištu. Marks je već u svojoj nog Hegela, koji se akomodirao političkim sila- disertaciji daleko odmakao. On u njoj prihvata ma svoga doba. Ovo shvatanje je prvi put formu- da kod značajnih filozofa, a među njima i kod 8 H. Heine, Zur Geschichte der Reiigion und Philosophie in Deu- 6 Marx an Lassalle 22. 11-58 i 3. IV-58: Karl Marx, Friedrich tschland; Gesammelte Werke, Berlin, 1953, Band 5, str. 191 i dalje. Engels, Ausgewdhlte Briefe, Berlin, 1953, str. 123 i dalje. Uporedi i: Gestđndnisse, na nav. mestu, str. 479 i dalje. MEGA I 5, str. 121 /22, Sankt Max I, Altes Testament 3. 9 Friedrich Engels, Ludwig Feuerbach und der Ausgang der klassi- 7 Koeppen an Marx 3. VI-41. MEGA I 1/2, str. 257. schen deutschen Philosophie«, Berlin, 1946, str. 6. 12 13 Hegela, može doći do akomodacija, čak i svesno. Dakle, već ovde je izvanredno velika razlika Ali on dodaje: »Jedino čega on (filozof — Đ.L.) između Marksa i drugih mladohegelovaca u shva- nije svestan jeste da mogućnost ove prividne tanju pitanja kako se može upotrebiti Hegelova akomodacije ima najskrivenije korene u kakvoj filozofija u interesu napretka. Bruno Bauer, za- nedovoljnosti ili u nedovoljnoj formulaciji samog jedno s drugim mladohegelovcima, odnosi se njegovog principa. Ako se, dakle, neki filozof sasvim nekritički prema osnovama same Hegelo- zbilja akomodira, onda njegovi učenici treba iz ve filozofije; on smatra da se iz Hegelovog njegove lične suštinske svesti da objasne ono što učenja mora izvući samo ezoterično revolucio- je za njega samog imalo oblik egzoterične svesti. narno jezgro, a egzoterična ljuska — sve ono Na taj način, ono što izgleda kao napredak savesti što spada u akomodaciju — može se odbaciti, predstavlja u isti mah i napredak znanja. Ne sum- i eto gotove filozofije novog perioda. Marks od njiči se partikularna savest filozofa, nego se početka želi da u samom Hegelu otkrije i ukine konstruiše njegova suštinska forma svesti, diže i prevaziđe protivrečnost. To pokazuje da kod se iz određenog oblika i značaja i na taj način se njega već 1840/41. postoji jezgro kasnijeg kritič- istovremeno i prevazilazi.«10 Time je mladi Marks kog ukidanja i prevazilaženja Hegelove filo- zofije. mnogo pravičniji prema Hegelovoj veličini nego što su to mladohegelovci koji njegovu akomoda- Razume se, najpre samo jezgro. Kritika sa- ciju objašnjavaju tako, da se mora posumnjati držana u disertaciji još nije uperena protiv centra u Hegelove lične motive. Drugo, on je i prema Hegelove filozofije, ni protiv njenog idealizma Hegelovoj filozofiji kao takvoj mnogo kritičniji ni protiv protivrečnosti idealističko-dijalektičke nego oni, jer u njenoj nedovoljnosti vidi nužne metode. Centralni problem je u disertaciji do- ideološke osnove akomodacije. A istovremeno taknut samo sasvim uopšteno; konkretna kritika Marks vidi i istorijski simptomatičan značaj uperena je pre svega samo protiv nekih, svakako mladohegelovske opozicije; neposredno iza citira- važnih momenata Hegelove koncepcije istorije. nog mesta on kaže: »Ja uostalom ovaj nefilozof- Samo se po sebi razume da Marksov prikaz ski zaokret velikog dela Hegelove škole posma- Epikurove filozofije polazi od Hegelove Istorije tram kao pojavu koja će uvek pratiti prelaz iz filozofije, ali on fundamentalno menja sliku i discipline u slobodu.«11 istorijsko određivanje Epikurovog mesta ako se uporedi sa Hegelovim shvatanjem. Ovde nije moguće čak ni samo naznačiti onu istorijsku 10 Marx/Engels, Dela, »Prosveta«, Beograd, 1968, tom 1, str. potpunost ove razlike koju je dao Marks. Pri- 144/145. nuđeni smo da se ograničimo na to da istaknemo 11 Isto, str. 145. 14 15 neke momente u kojima posebno plastično dolazi živanja. Marks pre svega koriguje Hegelovu pret- do izražaja Marksovo moderno stanovište. postavku da je atomistika učenje identično kod Hegelov prikaz Epikurove filozofije je pun Demokrita i Epikura, dakle da Epikur u osnovi antipatije prema njenom materijalizmu. Stoga nije učinio ni jedan bitan korak dalje od Demo- Lenjin s pravom govori o »obrascu izvrtanja i krita. Marks vodi duboku zasnovanu političku klevetanja materijalizma od strane jednog ide- borbu širokih razmera protiv stare, uvrežene aliste«12 kad karakteriše onaj odeljak iz Hegelove predrasude koja obe ove teorije atomistike u Istorije filozofije koji je posvećen Epikuru. Godine suštini izjednačuje. I ovde je nemoguće, makar 1840/41. Marks još nije materijalista, njegov samo u izvodima, dati obimne Marksove prikaze pogled na svet je u ovo doba radikalizovani, koji krče put istoriografiji filozofije. Istaći ćemo ateistički panteizam, s neizbežno objektivno- samo one momente u kojima se pokazuju po- -idealističkim crtama. Ali kod njega nema ni sebno snažne tendencije njegovog vlastitog raz- traga od one predrasude prema materijalizmu vitka. koju su drugi radikalni mladohegelovci preuzeli Veliki filozofskoistorijski uspeh koji mladi od svog učitelja. Podvig je u ovom pogledu već i Marks ovde postiže leži u tome što se on ne samo okretanje ka nasleđu Demokrita i Epikura, naj- okreće materijalističkoj tradiciji, nego i pokušava većih materijalista antike. Isto tako bez predra- da u učenju jednog od njenihnajvažnijihpredstav- suda i smelo je i Marksovo istorijsko plasiranje nika otkrije začetke dijalektike. Te začetke on epikurejizma. Adekvatno svom celokupnom filo- nalazi u Epikurovom učenju o atomu, nasuprot zofskoistorijskom shvatanju, Hegel vidi u Stoi Demokritovom učenju u kome još nema ni traga i u epikurejizmu samo podređene momente raz- dijalektike. Tu razliku on ističe u svim odred- vitka helenističko-rimske filozofije, koja doživ- bama učenja o atomu, dokazuje je pomoću epi- ljava svoj vrhunac tek u skepticizmu kao svojoj kurejskog učenja o deklinaciji atoma, njihovom stvarnoj sintezi. Naprotiv, Marks smatra da je odbijanju, veličini, obličju, težini i kvalitetu. Pri Epikur prosvetitelj, ateista, oslobodilac Ijudi od tom je njemu sasvim jasna neodrživost Epikurove bogobojažljivosti i zato ga u svojoj oceni isto- teorije u fizici, njegova »bezgranična nonšalant- rijskog raspadanja antičke filozofije stavlja iznad nost u objašnjavanju fizičkih fenomena«. Ali nje- skeptika. mu je — u istinski dijalektičkom shvatanju od- Ova procena se javlja u doktorskoj disertaciji nosa zablude i istine istorije filozofije —■ stalo na osnovu temeljnih filozofskoistorijskih istra- do isticanja onih dubljih filozofskih slutnji koje se skrivaju iza površinske pojave nerazboritosti 12 Lenin, Aus dem philosophischen Nachlafi, Berlin, 1949, str. 231. u fizici. 16 17 Marks pokazuje da Demokrit zna samo za zofija prirode služi isključivo tome da se postigne strogo mehaničku nužnost i stoga poriče slučaj, blaženstvo filozofije, ataraksija. Za prosvetitelja a da, naprotiv, epikurejska filozofija sadrži začet- Epikura značaj spoznaje prirode leži u tome ke dijalektičkog shvatanja slučaja koji čoveku što je ona oslobođenje čoveka. U načinu na koji otvara put ka slobodi. Isto tako je oštra suprot- Marks formuliše ovu kulminacionu tačku epi- nost u pitanju vremena. U Demokritovoj filozofiji kurejizma jasno se ispoljava njegova simpatija prirode vreme nema uopšte nikakav značaj. prema materijalizmu kao ideologiji emancipacije Naprotiv, kod Epikura je ono »promena konač- čoveka. »Time što spoznajemo prirodu kao racio- noga na taj način što se uzima kao promena« nalnu, prestaje naša zavisnost od nje. Ona više i »isto toliko je stvarna forma koja razdvaja nije užas naše svesti... Samo time što se priroda pojavu od suštine, uzima je kao pojavu, koliko sasvim oslobađa svesnog uma, smatra za um i forma koja je vraća u suštinu«13. Dakle, tako u sebi samoj, ona je cela svojina uma.«14 je, kaže Marks, po Epikuru »čulnost čoveka. . . Ovde nagovešteni problemi su mnogo više otelovljeno vreme, egzistirajuća refleksija sveta nego samo pitanja detalja istorije antičke filo- čula u sebi«. zofije. S jedne strane se u ocenjivanju razlike S ovim razlikama tesno je povezano to što između Demokrita i Epikura radi o značajnom je Demokrit, kao što Marks ističe, stvorio samo koraku ka prevladavanju granica metafizičkog filozofiju prirode, dok kod Epikura atomistička materijalizma, pri čemu se po prvi put čini po- teorija ujedno daje kategorije koje se odnose na kušaj nadovezivanja na dijalektičke začetke u odredbe čovečjeg, društvenog života. To važi ne samoj materijalističkoj tradiciji, a s druge strane samo za opšte održavanje izolovanosti individua o izradi jedne opšte koncepcije istorije, koja u iz doba antike u raspadu, koje se može naći u načelu odstupa od Hegelove koncepcije. epikurejskoj atomistici, nego i za tumačenje U pogledu prvog pitanja, disertacija se može pojedinačnih konkretnih društvenih veza i in- označiti kao prva klica kasnijih Marksovih teza stitucija. Tako, Epikur interpretira odbijanje u o Fojerbahu. Što se tiče drugog pitanja, treba konkretnoj formi, u kojoj ga on shvata, u poli- pre svega ukazati na to da Marks već u početnim tičkoj oblasti kao ugovor, a u socijalnoj kao razmatranjima disertacije protestuje protiv »ble- prijateljstvo. Najzad, u vezi sa ovim protivstav- dog zaključka« koji kraj antičke filozofije obično Ijanjem, Marks naglašava Demokritov strogi dobija kod istoričara, pa i kod Hegela.15 Marks empirizam, nasuprot kome cela Epikurova filo- 14 MEGA I, 1/1, str. 43. 13 Marx / Engels, Dela, »Prosveta«, Beograd 1968, tom 1, str. 121. is Isto, str. 13; DEO I, I. 18 19 Značaj ovog različitog shvatanja je utoliko u više mahova polemički ističe da takvi sistemi veći što u koncepciji Marksovog spisa-prvenca kao što je Epikurov, takve »filozofije samosves- kriza filozofije već dobija jasno politički akcenat, ti«, istorijski dobijaju sasvim određenu, i to čime je Marks opet otišao dalje od Bruna Bauera pozitivnu, progresivnu funkciju. Nije slučajno to i drugih mladohegelovaca, koji se, s izuzetkom što oni dolaze posle velikih sintetičkih sistema Rugea, u suštini ograničavaju na kritiku religije. koji pretenduju na totalno obuhvatanje sveta, U određenim razmatranjima njegove analize kao što je to u antici bila Aristotelova filozofija, krize, već se ispoljavaju misli koje jasno pripre- a u skorijoj prošlosti Hegelova filozofija. Oni su maju onu koncepciju političke, revolucionarne simptomi čvornih tačaka u istoriji, kriza sveta, uloge filozofije, njenog samoukidanja putem a s njim i filozofije. Epohe u kojima oni dejstvuju njenog ostvarenja, koja se kasnije iskazuje u su gvozdena doba, »srećna ako ih obeležavaju »Nemačko-francuskim godišnjacima«. »Što je borbe titana«16. bilo unutrašnja svetlost«, tako stoji tamo, »to Ovde se najjasnije ispoljava pitanje suprot- postaje plamen koji sažiže i koji se okreće ka nosti između Hegela i mladog Marksa. Obojica spoljašnjemu. Odavde izlazi konsekvencija da je smatraju Epikura filozofom helenističko-rimske prožimanje sveta filozofijom u isti mah i pro- epohe u kojoj se ističe izolovana individualnost. žimanje filozofije stvarnošću, da je ostvarenje Ali ova epoha je u Hegelovim očima doba proze, filozofije u isti mah i njen gubitak, da je ono opšte privatizacije života, pošto je već propala izvan nje protiv čega se ona bori njen sopstveni antička ideja polisa. Čak i u davanju suda o rim- unutrašnji nedostatak ... Njihovo oslobađanje skoj poeziji Marks zastupa sasvim različito sveta od nefilozofije u isti mah je njihovo sopstve- shvatanje. U Lukreciju, rimskom pesniku epi- no oslobađanje od filozofije, koja ih je, kao kurejizma on vidi »pravog rimskog pesnika određeni sistem, bacila u okove«18. heroja, jer on opeva supstanciju rimskog duha; Od ovog shvatanja filozofske krize svoje umesto vedrih, snažnih, totalnih likova u Home- epohe Marks stiže do oštre i prezrive osude svih ra, ovde imamo krepke, neprobojne naoružane filozofskih tendencija, s jednim jedinim izuzet- junake, kojima nedostaju svi drugi kvaliteti; kom —■ radikalnog mladohegelovstva. Subjek- imamo rat omnium contra omnes, čvrst oblik tivnost Bauerove filozofije samosvesti za njega bića za sebe, prirodu lišenu bogova i boga liše- je izraz kriznog karaktera tog doba, izraz revolu- nog sveta«17. cionarne situacije. I za duh disertacije je karak- Marx/Engels, Dela, »Prosveta«, Beograd, 1968, tom 1, str. 75. 18 Isto, str. 145. 17 Isto, str. 69. 21 20
The list of books you might like
