Zašto, kako i koliko smo se zadužili : kreditni odnosi Jugoslavije sa inostranstvom PDF
Preview Zašto, kako i koliko smo se zadužili : kreditni odnosi Jugoslavije sa inostranstvom
MOMČILO CEMOVIĆ ZAŠTO, KAKO I KOLIKO SMO SE ZADUŽILI UREDNIK: MILJVOJE LALIĆ RECENZENTI: Prof. đr ŽIVOJIN RAKOČEVIĆ SPASOJE MEDENICA 1} godini kad slavimo jubilarnu četrdesetogodišnjicu pobjede, posvećujem ovu knjigu uspomeni na svog oca Milonju, borca NOR-a, strica Vuksana, istaknutog revolucionara, koga je okupator strijeljao 1942. godine i brata Danila, borca NOR-a, koji je poginuo u završnim borbama za oslobođenje zemlje, aprila 1945. godine. Momčilo Cemović zašto, kako i koliko smo se zadužili Kreditni odnosi Jugoslavije sa inostranstvom INSTITUT ZA UNAPREĐENJE ROBNOG PROMETA PREDGOVOR Studija Momčila Cemovića značajan je doprinos našoj eko nomskoj i publicističkoj literaturi uopšte. Ona dolazi u vreme kada zabrinuti građani svakog časa pitaju: kako, zašto ... Cemović, koji je rukovodio državnim finansijama, bio nekoliko godina guverner u Savetu Monetarnog fonda neposredno pre »velikog zaduživanja«, svakako je najkvalifikovaniji da odgovori na ova pitanja. I on to čini hrabro i stručno, uz vanrednu dokumentaciju, koja nije lako dostupna običnom građaninu. Iako Cemović ne govori o ličnim iskustvima — njegova je studija integralan i objektivan naučni rad — samo je čovjek njegovog iskustva mogao na osnovu doku mentarnog materijala da nam pruži tako kompletnu sliku jednog razvitka, koji tako presudno određuje današnju, pa i buduću sud binu svih nas. Cemovićeva analiza procesa jugoslovenskog zaduživanja je kompletna i ona kao takva ne traži nikakvog komentara. Postavlja se međutim pitanje, kako to, da se skoro istovremeno zadužuje najveći deo zemalja u razvoju — i to ponajviše onih koje su naj dalje otišle u procesu industrijalizacije — iako su njihove unu trašnje ekonomske politike često prolazile kroz sasvim različite uslove od jugoslovenskih. To nas dovodi do osnovnog pitanja: koja je odgovornost unutrašnjih zbivanja u dužničkim zemljama, a koja je odgovornost kretanja u svetskoj privredi? Neverovatria ekspanzija međunarodnog kreditiranja sedamde setih godina bez sumnje je povezana ogromnim transferom dohot ka iz industrijskih zemalja koje uvoze naftu prema zemljama u razvoju koje su u to vreme bile najveći svetski izvoznici nafte. Tako se pojavljuju likvidni viškovi, koji nalaze plasman u komer cijalnim bankama i time povećavaju međunarodni kreditni poten cijal. Međunarodno finansiranje se, prema tome, ne povećava za četiri do pet puta u toku sedamdesetih godina zato što se poveća vaju deficiti u platnim bilansima, nego je tačno suprotno, deficiti u platnim bilansima mogu se povećavati jer se ne mogu obezbediti međunarodna finansijska sredstva za njihovo pokrivanje. U toku sedamdesetih godina dolazi do masovne reprivatiza- cije međunarodnog finansiranja. Rukovodioci Međunarodnog mone- 5 tarnog fonda — Witteveen i Schweitzer — pokušavali su pretvoriti Fond u instituciju »reciklaže petro-dolara«. Međutim, zemlje koje odlučuju u Fondu tome su se usprotivile. Zašto? Umesto toga, što bi bilo u datim okolnostima normalnije, ove zemlje oslobađaju ko mercijalne privatne banke i time direktno podstiču njihovu trans- -nacionalizaciju. Zar nije bilo jasno od samog početka, da takva reprivatiza- cija međunarodnog kredita jednog dana, kad popusti svetska ko- njuktura, mora da dovede do »krize dugova« ? Kroz najveći deo sedamdesetih godina kamatne stope na du goročne kredite bile su u realnom izrazu negativne: godišnja stopa inflacije bila je veća od nominalne kamatne stope. Sasvim je pri rodno da je to strahovito podsticalo pozajmIjivanie, pogotovu ako se uzme u obzir činjenica, da se eksport iz zemalja u razvoju još uvek razvijao relativno dinamičnim tempom. "Dodajmo tome i či njenicu, da je masovno finansiranje svetskog Juga automatski stva ralo potražnju za importom investicione robe sa Severa, pa prema tome podsticalo zaposlenost u vreme slabljenja konjukture, i dobi- jamo odgovor na pitanje zašto je podsticano jedno finansiranje za koje je bilo od početka jasno, da mora da dovede do katastrofe. A zašto se taj proces ipak nije kanalisao preko Međunarod nog monetarnog fonda, možda uz pomoć Svetske banke? Ako je bilo jasno od početka kuda to vodi, onda imamo odgovor i na to pitanje. Da je Fond preuzeo zadatak »reciklaže«, najbogatije svet ske kreditorske zemlje koje imaju odlučujući glas u Međunarodnom monetarnom fondu dale bi implicitnu garantiju za tu operaciju, pa bi, prema tome, snosile i odgovornost za njezino rešavanje kad dođe »sudnji dan«. Re-privatizacija međunarodnog finansiranja pretvara se me- đutim brzo u re-etatizaciju Čim dođe do^ »krize quga«. Sada je me đutim Međunarodni monetarni foncTBogom stvorena institucija za »reprogramiranje« duga. I dok su u vreme kreditne ekspanzije se damdesetih godina privatne komercijalne banke vešto izbegavale »starateljstvo« MMF kako bi sačuvale svoj »privatni« integritet od »etatističkog« mešanja i nadzora, sada, kad nastane stani-pani, komercijalne banke se postrojavaju iza MMF i među-vladin ka rakter organizacije im ni najmanje ne smeta kad treba spašavati profit. Šta više, dok se ranije »kontrola« države izbegavala do te mere, da ni narodne banke dužničkih zemalja pa ni međunarodne finansijske institucije — kao na prirner Svetska banka, MMF i Banka za međunarodne obračune — nisu imale potpunu eviden ciju o procesu zaduživanja, sada baš ove »privatne« transnacional ne banke, kao preduslov za reprogramiranje traže da dužničke vla de preuzmu odgovornost za celokupni privatni dug, bez obzira da li su ga formalno garantovale ili ne. Najveće komercijalne banke stvaraju savetodavni komitet koji se dodeljuje Upravnom direktoru MMF, a svaki sporazum o reprogramiranju duga sa privatnim bankama uslovljava se postizanjem sporazuma o »stabilizaciji« koji treba zaključiti sa MMF. 6
The list of books you might like
