Velik Armada

89 Pages·2019·6.182 MB·Serbian

by  Draško Dragović

D. Dragivić: Velika Armada Astronomski magazin
4. juli 2019.

VELIKA ARMADA

Pre više od 10 godina napisao sam jednu od mojih najinteresantnijih e-
knjiga, koja je opisivala jednu od najjačih međuplanetnih misija koju je
čovečanstvo do tada preduzelo. Elem, sredinom 80-ih godina sa Zemlje
je krenula armada kosmičkih sondi u susret nadolazećoj Halejevoj
kometi. Bilo je to vreme kada su Sovjeti bili neprikosnoveni u takvim
akcijama, pa su oni poslali dve superambiciozne 5-tonske sonde klase
'ВеГа', dok su Japanci poslali par svojih prvih međuplanetnih sondi,
teških zajedno ispod 300 kg. Amerikanci su pokušali da pariraju, pa su i
oni na jedvite jade preusmerili jednu svoju sondu ka kometi, ali je posle
brojnih peripetija proletela na preko 30 mil. km od nje1. I Evropa je
lansirala svoju sondu, koja je 1986. proletela pored Halejeve komete na
samo 600 km! Danas izgleda da više niko sem mene (i navijača sa
Kantride) ne pominje 'armadu', pa ću zato danas pokušati da ispričam
nešto više o ovoj istorijskoj ekspediciji. Zašto se NASA obrukala, ko je

umalo ostao bez sonde, kakvi su bili naučni rezultati? I naravno, još
ponešto...

1 Ova Nasina misija je bila jako zanimljiva, pogotovu njen neočekivan i svakako fantastičan kraj, pa sam o
njoj za sladokusce napisao nekoliko priča: ovde, ovde i ovde, ali sigurno ima i još...
1
D. Dragivić: Velika Armada Astronomski magazin

Ne, ovo nije kosmički brod sa uključenim motorima, već Halejeva kometa snimljena 1986, omogućavajući
nam da prvi put vidimo kometu iz blizine. Fotografiju je napravila evropska sonda 'Đoto' (boja je dodata
kasnije) samo nekoliko minuta pre prolaska na najmanjoj udaljenosti.

Ali kao i uvek kad su istorijske misije u pitanju, neophodno je reći nešto o kontekstu
u kome su one nastale, jer je on diktirao njihov nastanak i sprovođenje. Pošto sam u onom
prvom tekstu naglasak bacio uglavnom na onaj najjači i najznačajniji segment armade2,
sovjetske 'ВеГе', ostao sam dužan ovu priču o istorijskom trenutku koji je tada vladao u
velikim kosmičkim agencijama na Zemlji, kao i o onim manjim ali jako značajnim
učesnicima u poduhvatu. Kako je sve počelo? Ko je imao kakvu sondu i kakvi su im planovi
bili? Na kom nivou su bila tehnološka ograničenja pre više od 30 godina? Ali da krenemo
polako, pa ćeš i sâm videti o čemu pričam...
KRIZA
Krajem 70-ih godina, američki program solarnog istraživanja je bio u haosu. Nakon
uspeha 'Vikinga'3, i sa misijama 'Voyager' i 'Pioneer Venus' u pripremi, činilo se da je
planetno istraživanje postiglo svoj cilj i da ima još vrlo malo toga što treba uraditi. Uz to, i
mnogi drugi faktori su se urotili protiv lansiranja narednih misija. Glavni od njih je bila
činjenica da je nacionalna agencija NASA trošila lavovski deo svog budžeta na letove sa
posadama, konkretno na spejs šatlove, koje je agencija 'uvalila' Kongresu sa pričom da će
visoke troškove projektovanja i razvoja (projektovani su za preko $5 milijardi4) ublažiti
delimičnim ponovnim korišćenjem delova i velikim brojem letova (do čak 60 godišnje). U
stvarnosti, šatlovi su koštali daleko više5, najviše je izvođeno tuce letova godišnje, a stvarni
stepen iskorišćenosti delova je bio daleko od željenog. Da bi prikrili rupu koju su pravili

2 To je bilo čudo! Tada je u rasponu od samo 8 meseci ka nadolazećoj kometi lansirano 5 kosmičkih sondi.
Prvo 2 sovjetske, pa jedna evropska, i na kraju dve japanske. Da se ne bi obrukali, Amerikanci su
preusmerili jednu svoju sondu, lansiranu 7 godina pre svih.
3 Strašna misija! Ko voli, neka pročita priču '40 godina od programa VIKING'. Ja sam uživao pišući je.
4 To je ekvivalento današnjim $30 milijardi, što je bilo više od dvogodišnjeg budžetu Nase.
5 Za 30 godina eksploatacije – uračunavajući i inflaciju do 2011. – šatlovi su zvanično pojeli $196 milijardi.
Račun kaže da je svaka misija koštala boli glava – $450 miliona po misiji! Čitao sam ne jedan članak da
su šatlovi unazadili američku kosmonautiku za makar jednu deceniju. Sem vojske, svi drugi su izvisili...
2
D. Dragivić: Velika Armada Astronomski magazin
šatlovi, NASA je sasecala budžete svojih naučnih programa, ostavljajući takvu pustoš da
je trebalo da protekne čitava decenija da bi se stvari donekle izgladile. Sledeći razlog krize
u planetnim istraživanjima bilo je američko otopljavanje odnosa sa Sovjetskom Savezom
(detant), koje je forsiralo saradnju a ne kompeticiju u kosmosu. Ali planetna nauka je stekla
malo, ako je i bilo ikakve koristi od toga, a približavanje dve zemlje se smanjilo u ranim 80-
im. Za to vreme, NASA je preusmerila svoje naučne ambicije sa planetnog istraživanja ka
proučavanju naše planete i astronomiji, posebno ubrzavajući razvoj 'Large Space
Telesopa', koji će kasnije postati 'Hablov kosmički teleskop', kao prvi od četiri iz serije
'Velikih opservatorija' smeštenih u kosmosu, koje bi pokrivale elektromagnetni spektar od
dalekih infracrvenih do gama talasnih dužina. I konačno, radi budžetskih ušteda, Kongres
je sa nesimpatijama gledao na predloge planetnih misija skupljih od $500 miliona – mada
je u to vreme to bio tek mali deo troškova gotovo bilo kog programa Ministarstva odbrane.
Zato su početkom 80-ih, NASA i JPL (Laboratorija za mlazni pogon Kalifornijskoj
tehnološkog instituta), koja je kao rezultat Nasinih reorganizacija ostala jedina u državi koja
je proizvodila planetne sonde, odobrila samo tri misije za razvoj, od kojih nijedna nije imala
obezbeđeno finansiranje. To su bile 'Venus Orbiting Imaging Radar', Jupiterov orbiter
'Galileo' i misija van ekliptike 'International Solar Polar Mission'. U međuvremenu, osnovni
izvor novih podataka o solarnom sistemu trebalo je da bude 'Grand Tour' koju je sprovodio
'Voyager 2', sa zemaljskim opservatorijama koje su popunjavale praznine, npr. sretno
otkrivši da Uran poseduje sistem prstenova. Tada se desilo čudo – prvi put u 18 godina
nijedan novi podatak o solarnom sistemu nije prikupljen 1982. godine; stvar se nije
promenila ni 1983, 1984. ili 1985.
Situacija se pogoršala kada je Ronald Regan došao 'na vlast' 1981. i hitno naredio
stezanje kajša u mnogim oblastima, uključujući i civilni kosmos. Kao rezultat, neke planetne
misije koje su bile u fazi razvoja su smanjene, neke otkazane, a bilo je čak priča da će se
ugasiti JPL-ova kosmička mreža DSN, skup antena raspoređenih širom sveta, koja je
omogućavala komunikaciju sa svim sondama u dalekom kosmosu – što bi automatski
značilo prekidanje misije 'Voyagera 2' na Saturn. James Beggs, tadašnji direktor Nase,
izjavljivao je tada medijima da bi 'eliminisanje programa za planetna istraživanja učinilo JPL
u Kaliforniji potpuno nepotrebnim.' U to vreme, Reganov savetnik za nauku, George A.
Keyworth6, sugerisao je da bi najbolje bilo potpuno izbaciti planetna istraživanja na 10
godina da bi NASA mogla da se koncentriše na šatlove i njihov razvoj, te da ih kasnije
koristi za vredne misije. Zagovornici takvog kratkovidnog stajališta nisu bili zabrinuti zbog
poteškoća s kojima bi se JPL suočila u održavanju svog institucionalnog znanja o tome na
koji način dizajnirati, proizvesti i rukovoditi planetnim letilicama, i kako bi se omogućilo da
se program konačno pokrene nakon decenije neaktivnosti.
Dok su NASA i JPL razbijali glavu kako održati u životu makar one planetne misije
koje su bile u toku, i kao pronaći pare za neke nove, Sovjetski Savez je nastavljao svoj
planetni program. Istraživanje Venere, koje se uklapalo u relativno nepouzdanu ali robusnu
sovjetsku tehnologiju, nastavilo se, bar još neko vreme, dok su u toku bili napori za misije
na Mars – koje su bile napuštene posle debate 'War of the Worlds' iz 70-ih. Naravno, u to
vreme supersile su ukapirale da planetne misije više nemaju onu propagandnu snagu koju

6 Pored ove funkcije u Beloj kući, bio je direktor 'Helwett-Packarda', jedan od rukovodilaca najveće
nacionalne laboratorije za atomsku energiju i proizvodnju bojevih glava u Los Alamosu, direktor TV kuće i
upravljač brojnih privatnih fondova. Pošto je bio uključen u brojne skandale morao je da podnese ostavku.
Glavni je bio u nagovaranju propalog glumca na vlasti da pokrene 'Star Wars', stratešku protivraketnu
inicijativu prenošenja budućeg rata u kosmos, što je izazvalo reakciju Sovjeta i započelo novu rundu u trci u
naoružanju.
Kakav je bio science savetnik vidim i po tome što su kasnije sâm Regan i njegova Nensi pričali da su
mnoge državne odluke donosili na osnovu – horoskopa!
3
D. Dragivić: Velika Armada Astronomski magazin
su imale početkom 60-ih. Ipak, takve aktivnosti su ostale popularne kod naroda na obe
strane okeana.
Konačno, novi učesnici u kosmičkoj areni su uspeli da skinu veo sa financijskih
grcanja Sjedinjenih Država i tehnoloških limita Sovjetskog Saveza. Nakon 20 godina
planiranja mogućih deep-space misija, Evropa je konačno uspela da lansira jednu. Taj
program je kapitalizovao dotadašnje kooperativne programe koje su sprovodile
pojedinačne nacije (Francuska, Nemačka, Britanija, Italija, Austrija itd.) sa svakom od
supersila. Od kada je Japan lansirao svoj prvi satelit 1970. godine, razmišljali su o
mogućnosti deep-space misija, ali tek sada su imali potencijala da se uhvate u kolo.
VENERINO LICE
Nakon uspešnog fotografisanja Venere sa same površine uz pomoć 'Венере 9', 10,
13 i 14, sledeći logični korak za Sovjete bio je da pošalju letilicu u orbitu koja bi koristila
imidžing radar za posmatranje površine kroz slojeve oblaka i pravljenje 3D topografskih
karata.
Imidžing radari, ili radari sa sintetičkom antenskom rešetkom (SAR) kako se
pravilnije nazivaju, beleže Doplerov pomak i vremensko kašnjenje povratnog ehoa kratkih
mikrotalasnih impulsa sa površine, nakon čega se njihovom kombinacijom stvaraju 'slike'
visoke rezolucije, kod kojih svaki elemenat slike (piksel) označava sjaj proporcionalan
odbojnoj energiji. Ta energija zavisi od nagiba površine, stepena neravnina u odnosu na
talasnu dužinu impulsa i dielektričnih svojstava površinskog materijala. Nakon računarske
obrade, tačke prikupljene tokom putovanja letilice duž trajektorije mogu da budu
iskorišćene za sintetisanje (odakle ime) odn. simuliranje osmatranja mnogo većom
antenom. Nažalost, predviđalo se da bi za računarsku obradu svih podataka SAR-a, u
vreme kada je NASA lansirala svoj prvi radarski satelit (1978.) pod imenom 'Seasat', bilo
potrebno 75 godina obrade svih podataka prikupljenih tokom trogodišnje misije.
Početkom 70-ih dva tima, jedan u Nasinom Ejmsovom istražinačkom centru ('Ames
Research Center' u Silicijumskoj dolini) a drugi u JPL-u, započela su da rade na misiji koja
bi radarski mapirala Veneru. 'Ejms' je predlagao da se adaptira jedna od letilica programa
'Pioneer Venus' koji je bio u fazi razvoja7, dok je JPL-ov predlog, nazvan 'VOIR' ('Venus
Orbiting Imaging Radar', ali znači i 'videti' na francuskom jeziku), zamislivši da nova letilica
ponese radarski sistem opremljen velikom paraboličnom antenom kao što su bile na
'Pioneerima' i 'Voyagerima' koji su istraživali spoljnji Sunčev sistem, ili eventualno linearnu
faznu antenu. Da bi sveli na minimum broj rizičnih paljenja motora radi ulaska u orbitu,
'Ejms' je nameravao da pošalje svoju letilicu u eliptičnu orbitu, dok je JPL preferirao kružnu
orbitu da bi svi prikupljeni podaci bili sa iste visine pa samim tim lakši za analizu, iako je to
zahtevalo komplikovan proces ulaska u orbitu pa samim tim i veće tankove za gorivo. I
mada su pojedini naučnici naglašavali da će uskoro zemaljski radio-teleskopi biti u stanju
da dobijaju isti kvalitet slike kao i sa orbitnog radara, NASA je 1977. odobrila predlog
'VOIR'8. Zapravo, teleskop Arecibo iz Portorika je uskoro pravio slike pojedinih delova
planete u rezoluciji od 100 metara.
Za to vreme, bila je sprovedena serija eksperimenata sa ciljem da se prepravi SAR
koncept. Između 1977. i 1980, JPL je testirala planetni sintetički radar montiran na Nasin

7 Kao što su sonde 'Viking' doprinele upoznavanju Marsa, tako su i sonde 'Pioneer Venus' trebale da nas
upoznaju s Venerom, ali za petinu cene 'Vikinga'!
8 Misija je ipak otkazana 1982. zbog prekoračenja budžeta. Sledeće godine je pokrenuta mnogo svedenija
misija nazvana 'Venus Radar Mapper', koja će kasnije biti prekrštena u 'Magellan'.
4
D. Dragivić: Velika Armada Astronomski magazin
avion 'Convair 990' leteći iznad šuma Gvatemale i Belizea, demonstrirajući da radar može
da prodre kroz zeleni pokrivač i da otkrije drevne puteve, kamene zidine, terase i kanale
za navodnjavanje. JPL-ov 'Seasat', koji je bio prvi američki civilni radarski satelit, lansiran
je u junu 1978. ali se pokvario posle samo 105 dana leta usled otkaza elektronike. Ipak,
okeanografi su bili fascinirani podacima, a svi ostali su konačno shvatili zašto je SAR bio
tako popularan u vojsci: 'Seasat' je lako detektovao talase koje su pravile podmornice ili
'stealth' avioni. Za to vreme, 'Pioneer Venus Orbiter' je već sastavio grubu radarsku mapu
Venere sa rezolucijom od 150 km.

Slika 'Seasatovog' sintetičkog radara dela teritorije pod nazivom Cascade Range na zapadu SAD u okolini
budućeg vulkana St. Helena. Venerin orbiter 'VOIR' je poslao slike sa Venere u sličnoj rezoluciji.

Antena JPL-ovog prototipa planetnog radara na zadnjem delu trupa aviona 'Galileo II' tokom Nasinog leta
iznad Gvatemale.
5
D. Dragivić: Velika Armada Astronomski magazin

Delovi Nasine sonde 'Pioneer Venus Orbiter' ('Pioneer Venus 1', odn. 'Pioneer 12').
1 – neuslerena antena; 2 – rezervna glavna antena; 3 – mehanizam 'dispana' antene9; 4 – antene za
detekciju električnog polja; 5 – analizator plazme; 6 – sonde za merenje temperature jona; 7 – prednji
aksijalni traster; 8 – nosač 'dispana'; 9 – instrumentna paluba; 10 – donja neusmerena antena; 11 – antena
radara; 12 – marševski raketni motor za ulazak u orbitu; 13 – prednji radijalni traster; 14 – solarni paneli;
15 – zvezdani senzor; 16 – solarni senzor; 17 – maseni spektrometar; 18 – fotopolarimetar;
19 – ultraljubičasti spektrometar; 20 – maseni spektrometar (jonski); 21 – merač naelektrisanja jona;
22 – senzor magnetometra; 23 – nosač magnetometra; 24 – usmerena glavna antena. Iako je sonda bila
10 puta lakša od tadašnjih sovjetskih, radila je preko 14 godina!

'УС-П' (rus. 'Управляемый Спутник Пассивный', 17Ф17) – serija sovjetskih i ruskih pasivnih elektronskih
špijunskih satelita. Težina satelita je iznosila oko 3,3 tone, a radna visina orbite ~420 km. Prvi satelit je
lansiran krajem 1974. pod šifrom 'Космос-699'.

Početkom 1980, kompanije 'Martin Marietta Aerospace', 'Hughes Aircraft Co.' i
'Goodyear Aerospace' predstavile su svoje predloge za razvoj kosmičke radarske letilice
'VOIR' i njegovog sintetičkog radara, dok je sâm projekat ušao u budžet Nase za 1981,
iako je lansiranje pomereno sa sredine 1983. na maj 1986. 'Martin Marietta'10 je odabrana

9 'Despin antenna' je antena koju koriste rotacioni cilindrični sateliti (stabilizovani spinovanjem) kod kojih se
glavni radio-zrak neprestano preusmerava u željenom pravcu, okrećući se prena određenoj površini na
planeti. Zato se antena montira na platformu koja rotira u kontra smeru ('despin') i omogućava da je antena
(ili neki drugi uređaj) uvek okrenuta u određenom smeru.
10 Ova korporacija, osnovana 1961. u Merilendu, i koja je tada bila lider u aeronautičkoj, elektronskoj i
hemijskoj industriji, spojila se 1995. sa 'Lockheedom' i stvorila 'Lockheed Martin'.
6
D. Dragivić: Velika Armada Astronomski magazin
za izgradnju letilice, dok je 'Hughes', koji je već bio uključen u realizaciju projekta 'Pioneer
Venus Orbiter', dobio zadatak da proizvede radar.
Plan je bio da se 'VOIR' lansira sa šatla i postavi na nisku orbitu oko Zemlje, odakle
bi bio poguran stepenom 'Centaur' na trajektoriju leta ka Veneri, do koje bi stigao u
novembru 1986, ušao u orbitu i preduzeo 5-mesečnu osmatračku misiju tokom koje bi bila
mapirana čitava površina u rezoluciji oko 600 m i napravljena gravimetrijska karta. Svi su
se nadali da će to biti veliki skok u sticanju znanju o Veneri, kao što je to 1971. u vezi s
Marsom uradio 'Mariner 9'11. To bi dalo kontekst fotografijama koje su prethodnih godina
snimili sovjetski lenderi porodice 'Венера'12, kao i omogućilo geološke analize i
identifikovanje procesa koje nije bilo moguće uočiti na radarskim mapama male rezolucije
koje je napravio 'Pioneer Venus Orbiter'. Zapravo, kada bi se prenela na Zemlju, radarska
rezolucija 'Pioneer Venus Orbitera' ne bi bila u stanju da uoči najveće rečne slivove,
uključujući Misisipi i Amazon; promašila bi neke od geološki najvažnijih planinskih lanaca,
uključujući Alpe, Stenovite planine ili Mont Everest; i, što je još gore, ne bi se videle granice
kontinenata, čije bi poznavanje bio ključ za razumevanje procesa koji su oblikovali Zemljinu
koru. Da bi smanjili troškove, konstruktori 'VOIR-a' su koristili komponente sa prethodnih
misija što su više mogli: upotrebljeni su solarni paneli koji su služili kao rezerva za misiju
'Mariner 10', elektronika je uzeta od 'Voyagera', radarski visinomer sa 'Pioneer Venus
Orbitera' a imidžing radar sa 'Seasata'. U poređenju sa sinteričkim radarima koje su nosili
avioni, ovaj sa 'VOIR-a' je trebalo da radi na većim talasnim dužinama od 25 cm, što je bilo
bolje u smislu njihove prodornosti kroz gustu atmosferu. Planirano je da letilica nosi i
nekoliko drugih instrumenata. Jedan od njih je bio mikrotalasni radiometar koji je merio
količinu energije koja je zračila sa različitih dubina atmosfere i određivao temperaturu.
Sledio je airglow spektrometar i fotometar za osmatranje gornjih slojeva atmosfere i
jonosfere radi studiranja cirkulacije atmosfere u tom regionu. Langmuirova sonda je trebala
da meri temperaturu i rasprostranjenost elektrona i jona u jonosferi, kao i kvadripolni
maseni spektrometar za kontrolu sastava, temperature i koncentracije neutralnih gasova.
Poslednji instrumenat je bio onaj za merenje temperature i gustine jona u jonosferi.
Kada stigne do planete, sonda je najpre trebalo da uđe u eliptičnu polarnu orbitu koja
bi se postepeno pretvorila u kružnu korišćenjem ili konvencionalnog raketnog motora ili
inovativnom tehnikom aerokočenja13, kada bi uz pomoć motora sonda spustila periapsis
svoje orbite do same ivice atmosfere a onda tokom svakog uzastopnog prolaska koristila
otpor atmosfere kako bi spustila svoj apogej do željene visine. Iako je ova tehnika prvi put
bila isprobana u Zemljinoj orbiti sa satelitom 'Atmospheric Explorer C' (AE-C) 1973. godine,
ipak je predstavljala rizičan manevar. Štos je bio u toma da se masa 'VOIR-a' ograniči na
850 kg. Nakon postizanja kružne orbite, 'VOIR' je trebalo da odbaci aerokočioni štit,
podigne periapsis iznad atmosfere i započne svoju primarnu misiju, koristeći glavnu antenu

11 Bila je to još jedna trka. Sovjeti su 19. maja i 28. maja 1971. lansirali ka Marsu dve identične robotske
letilice, orbitere/lendere 'Maрс 2' i 'Maрс 3', sa istim orbiterom kao 'Венера 9'. Amerikanci su 30. maja
lansirali 'Mariner 9', koji je stigao pre Rusa na cilj. 'Mariner' je bio obični orbiter, bez goriva težak samo 560
kg, dok su Sovjeti planirali dvostruko spuštanje na površinu (lenderi od po 1210 kg), noseći i prve planetne
rovere 'Проп-M', teške po 4,5 kg. Nažalost, na Marsu je besnela peščana oluja, koja je osujetila sovjetske
uspehe: prva sonda se razbila o tlo a druga je radila samo 20 sekundi, poslavši samo deo 1 slike. Pobedu u
ovoj trci su izvojevali Ameri, jer je njihov 'Mariner' postao prva letilica koja je ušla u orbitu oko druge
planete, poslavši odlične slike Marsa kada je stala oluja. Sovjeti su osvojili utešnu nagradu, jer je njihov
'Maрс 3' ušao u istoriju kao prvi lender koji je meko sleteo na Mars.
12 Prva sonda koja je sletela na drugu planetu je bila 'Венера 7' – 15. decembra 1970. Sovjeti su jedini koji
su ikad sleteli na Veneru – čak 10 puta.
13 Treba razlikovati manevre aerobraking i aerocapture, koji u principu imaju sličan cilj, samo ovaj drugi ne
zahteva rad motora (i još štošta).
7
D. Dragivić: Velika Armada Astronomski magazin
za prenos podataka u realnom vremenu brzinom od 1 Mbps; 500 puta brže od 'Pioneer
Venus Orbitera'. Dobijena mapa bi osigurala gotovo globalnu pokrivenost, uključujući i
jedan od polova. Sem toga, tokom ~30 sekundi za vreme svake orbite radar bi snimao
'swath' širine 10 km i dužine 200 km u visokoj rezoluciji. Ukupno, takvi 'spot data' bi pokrivali
oko 2% površine. Primarna misija bi trajala oko 120 dana, odn. polovinu Venerinog dana,
ali je bilo moguće i produženje. Sve u svemu, sve je obećavalo da će to biti velika misija...
No 1981. godine nova Reganova administracija je odlučila da smanji državne
troškove, a Nasi su naredili da po svom izboru otkaže jedan veliki program. Tada je cena
'VOIR-a' procenjena na $680 miliona14 a lansiranje ponovo pomereno, ovog puta na mart
1988, tako da ga je NASA nevoljno otkazala.

Levo je prikazan plan da se 'VOIR' ('Venus Orbiting Imaging Radar') lansira sa šatla, a desno aerokočenje
(manja slika) i konfiguracija za radarsko mapiranje.

U Sovjetskom Savezu Lavočkinov biro (OКБ-52 Ogranak №3), još od 1965.
specijalizovan za planetne i lunarne misije, započeo je 1976. radove na konstruisanju
Venerinog orbitera koji bi nosio sintetički radar radi mapiranja radio-reflektivnosti i
topografije površine. Tokom 1977. dalji razvoj su podržali Akademija nauka, Ministarstvo
opšte mašinogradnje ('MOM'15) i Ministarstvo radio-tehnologije ('МРП'), dok su glavni
kontraktori financijski potpomognuti u radovima na odgovarajućem radarskom sistemu.
Međutim, centralni istraživački institut 'Комета' pod rukovodstvom dr Anatolija I. Savina
bio je zauzet naporima na vojnim projektima kao što su bili špijunski sateliti 'УС-А' i 'УС-П',
koji su na Zapadu bili poznati kao 'RORSAT' ('Radar Ocean Reconnaissance Satellite') i
'EORSAT' ('Electronic Ocean Reconnaissance Satellite'). Zato je zadatak razvoja
planetnog radara bio poveren Moskovskom energetskom institutu16 ('МЕИ') pod

14 Ako se uračuna inflacija, to je vrednost današnjih $1,98 milijardi.
15 Ministarstvo je formirano 1965. da bi kontrolisalo kosmička istraživanja SSSR-a. U početku je iključivalo
55 kompanija, firmi i istraživačkih instituta, a 1991. preko 160. Danas ulogu MOM-a obavlja federalna
agencija 'Роскосмос'.
16 Jedna od najvećih institucija ove vrste, i jedan od najjačih tehničkih univerziteta na svetu iz oblasti
energetike, elektronike i IT. Nalazi se u Moskvi i osnovan je 1930. Studiranje je i za strance moguće samo
8
D. Dragivić: Velika Armada Astronomski magazin
rukovodstvom dr Olega Nikolajevič Ržiga17. Razvoj radara se pokazao težim i dužim nego
što se očekivalo, a glavni problem je bio u sistemu za pamćenje podataka. Za razliku od
'VOIR-a', sovjetske letilice nisu mogle da šalju podatke u realnom vremenu, već su ih
snimale tokom prolaska kroz periapsis ekscentrične orbite i slale na Zemlju u apoapsisu.
Modifikacije na standardnom korpusu letilice 'Венера' bile su opsežne i ozbiljne: cilindrično
telo je produženo za 1 metar da bi moglo da primi dodatnu tonu goriva radi manevra ulaska
u atmosferu, azotni sistem za kontrolu položaja je bio 'pojačan' sa 36 kg na 114,2 kg gasa
radi brojnih promena orijentacije, dodata su još dva solarna panela tako da je ukupna
površina iznosila 10 m2 što je diktirala potrošnja radara, dok je prečnik parabolične antene
povećan na 2,6 metara čime je brzina slanja podataka povećana sa 6 na 100 kbps. Plan
je bio da se 'VOIR' nadmaši lansiranjem dve ovakve sonde (modeli sa oznakom '4V-2')
tokom 1981, koristeći isti lansirni prozor kao 'Венера 13 i 14'. Letilice su bile spremne – ali
ne i radar. 'MEИ' je predlagao da prvi '4V-2' bude lansiran 1981. a drugi 1983, čime bi dobili
vreme da bolje testiraju opremu. Međutim, na kraju radari ipak nisu bili dovršeni na vreme,
a obe letilice '4V-2' otkazane su 1983. godine.
Tokom 1979. na Zapadu su počele da kolaju priče da se Sovjeti spremaju da uskoro
pošalju radarski orbiter za snimanje Venere, ali je američki kosmički vrh bio skeptičan da
su Sovjeti sposobni da u kratkom vremenu naprave planetni radar koji bi trošio manje struje
od 'RORSAT-a', koji su posedovali uranijumske nuklearne reaktore БЭС-5 snage 3 kW18.
Takođe, niko nije verovao da Sovjeti poseduju tehnologiju da operišu sa sintetičkim
radarom na letilici, posebno što se tiče računara. CIA, koja je godinama pokušavala da
prisluškuje sovjetske brodove, u početku iz stanica napravljenih za tu svrhu u Etijopiji a
kasnije iz 'prijateljski nastrojenih' zemalja, sa planom da detektuju naučnu telemetriju sa
bilo kog radarskog satelita. Taj napor je imao više ciljeva: (1) da što više nauče o
mogućnostima sovjetskih vojnih radara, (2) da pomogne u planiranju 'Venus Radar
Mappera', koji je trebalo da bude jeftiniji naslednik 'VOIR' misije, i (3) da obezbedi ideje za
buduće SETI (Search for Extraterestial Intelligence) eksperimente – kao i u slučaju SETI
signala, ni tačna frekvenca i vreme sovjetskih transmisija nije bila poznata. Naravno, CIA
se već mučila da objasni povezanost presretanja sovjetske planetne telemetrije i američke
nacionalne bezbednosti, a uplitanje SETI-ja je čitavu stvar učinila još komplikovanijom...
Sovjetski sintetički radar 'Полюс-В' ('Pol-Venera') se sastojao od antene i elektronike,
smeštene u torusnom hermetičkom kontejneru. Čitav sistem je bio težak oko 300 kg.
Antena je imala dimenzije 6×1,4 metra, bila je smeštena na vrhu letilice i mogla je da se
pomera za 10° u odnosu na glavnu osu sonde – što je odgovaralo vertikalnom pravcu u
odnosu na planetu. Antena je bila sklopljena iz tri dela da bi mogla da se smesti u teretni
vrh rakete 'Протон-K'. Radila je šaljući impulse talasne dužine od 8 cm. Pored radara se
nalazila manja 1-metarska paraolična antena za radarski visinomer 'Oмега' koji je mogao
da meri vertikalnu visinu sa greškom od samo 50 metara.

na ruskom jeziku. Fakultet je završilo nekoliko svetski poznatih ljudi: Li Peng (premijer Kine), Jon Ilijesku (8.
predsednik Rumunije), J. Luguang (kineski pronalazač tokamaka), R. Avdejev (milijarder, vlasnik Glavne
banke) itd.
17 Ruski naučnik i doktor nauka, koji je za doprinos u konstruisanju planetnog radara za 'Bенере 15 i 16'
dobio 1986. Državnu pemiju, nagradu koji je sve do 1991. dodeljivao CK KPSS za doprinos nauci i tehnici.
18 Sateliti ovog tipa su odneli u orbitu ukupno 33 nuklearna reaktora, od čega je 31 bilo tipa БЭС-5. Pošto
su Sovjeti imali napredniju tehnologiju u toj oblasti, na Zapadu je pojačana ekološka kampanja, koja je
huškala medije da će u slučaju nekog kvara na reaktorima Sovjeti pobiti nevino stanovništvo demokratke
provinijencije.
9