Umetnost renesanse (1975) PDF
Preview Umetnost renesanse (1975)
ANTONELLO da MESSINA Sveti Jeronim u ćeliji S V E T U M E T N O S T I UMETNOST RENESANSE PETER I LINDA MURRAY JL/QOSLAVIJA • BEOGRAD NASLOV ORIGINALA: THE ART OF THE RENAISSANCE PREVOD: UILJANA KONSTANTINOVIĆ DRUGO IZDANJE UREDNIK: IVAN V. LALIC TEHNICKI UREDNIK: MILAN MILOSEVIC KOREKTOR: NATASA TANASIJEVIĆ-POPOVIĆ COPYRIGHT 1963 P. AND L. MURRAY IZDAVAC: IZDAVACKI ZAVOD JUGOSLAVIJA, BEOGRAD, 1975. LIKOVNI DEO STAMPAN U VELIKOJ BRITANIJI: JARROLD AND SONS LTD, NORWICH SVA PRAVA ZA JUGOSLAVIA ZADRŽANA STAMPA TEKSTA I POVEZ: SIP »SRBIJA«, BEOGRAD Sad ržaj PRVA GLAVA 1 Uvod ■ Renesansa • Humanizam • Klasične starine Preobražaj shvatanja renesanse • Istorijski okviri DRUGA GLAVA 17 Firentinska umetnost 1400—1450 ■ Stil internacionalne gotike • Herojski stil — Masaccio, Donatello, Ghiberti, Brunelleschi, Alberti TRECAGLAVA 63 Nizozemska i Ceška ■ Meki stil • Revolucija Van Eycka, Campin CETVRTA GLAVA 89 Srednji vek u Italiji: Firenca ■ Mantegna ■ Piero della Francesca • Siena PETA GLAVA 145 Srednji vek u Nizozemskoj: Rogier van der Weyden Bouts i Memling • Francuska, Nemačka, Spanija i Portugalija, Austrija SESTA GLAVA 181 Stampanje i prve ilustrovane knjige • Gravira Diirer SEDMAGLAVA 203 Kasna gotika • Hugo van der Goes ■ Bosch Griinewald • Botticelli • Filippino • Piero di Cosimo. OSMA GLAVA 227 Leonardo da Vinci i milanska renesansa DEVETAGLAVA 247 Perugino i rani klasicizam Ghirlandaio ■ Antonello da Messina - Venecija ■ Bellini DESETAGLAVA 267 Početak visoke renesanse POPIS IMENA UMETNIKA I NJIHOVIH DELA 280 INDEKS OSTALIH IMENA 286 P R V A GLAVA Renesansa je vrlo poznat pojara, ali je malo ljudi koji bi hteli da je potpuno objasne. Ova knjiga je skoro cela posvećena ranoj renesansi, umetničkom stilu koji su doveli do vrhunca Leonardo da Vinci, Michelangelo i Raffaello i koji se još uvek uzima kao merilo estetske vrednosti. Obično se smatra da ovo razdoblje počinje najpre u Italiji u XV veku, ili čak negde u XIV veku, možda još sa Giottom (umro 1337), i da se završava u XVI veku, u vreme posle Raffaellove smrti (1520), ali pre Tintoretove (1594). Sama reč znači preporod. Nema sumnje da su Italijani XV i XVI veka smatrali da je njihovo vreme neiz- merno nad svim drugim vekovima posle propasti Rimskog Car- stva (otprilike pre hiljadu godina), a potomstvo se sa ovim mišljenjem skoro u potpunosti složilo. Da je ideja o preporodu književnosti i umetnosti posle hiljadugodišnjeg sna italijanska, može se lako zaključiti iz sledećih citata. Pišući Paulu od Middel- burga 1492, Marcilio Ficino kaže: »Ovaj vek, sličan zlatnom dobu, ponovo je oživeo slobodne umetnosti, koje su bile gotovo ugašene: gramatiku, poeziju, retoriku, slikarstvo, skulpturu, arhi- tekturu, muziku, drevna pevanja uz Orfejevu liru, i to sve u Fi- renci. Dostigavši ono što je klasično doba poštovalo, a što je od tada skoro zaboravljeno, ovo doba spojilo je mudrost i rečitost, razboritost i vojnu veštinu na najimpresivniji način u Federigu, vojvodi od Urbina, kao da je to proklamovalo pred samom Paladom... Takode u tebi, dragi moj Paolo, ovaj vek je, čini se, usavršio astronomiju, a u Firenci je iz mraka izvukao na sve- tlost dana Platonovo učenje...« Pre pola veka iste ideje izrazio je i Lorenzo Valla proklamujući savršenstvo latinskog jezika: »... slava latinskog jezika ostavljena je da trune u rđi i plesni. I, zaista, mnoga su i različita mišljenja učenih ljudi kako se to 7 dogodilo. Ja niti prihvatam, niti odbijam bilo koje od njih, usu- đujem se samo da izjavim da su umetnosti, koje su u najužem srodstvu sa slobodnim umetnostima — slikarstvo, skulptura, i arhitektura — opadale tako dugo i u tolikoj meri da su gotovo izumrle zajedno sa književnošću, a u ovo vreme su produbljene i ponovo oživljene u takvom stepenu da je porastao broj dobrih umetnika i ljudi od pera koji su sad na vrhuncu slave...« Prema tome, obojica su renesansu smatrali kao preporod dobre latinske književnosti i likovne umetnosti. Jedan od razloga što su ljudi toga doba pridavali izuzetnu važnost dobrom latinskom jeziku svakako je činjenica što je to bio zajednički jezik svih učenih ljudi — doduše malog sloja u svakoj zemlji. Drugi razlog, manje uočljiv, jeste stvaranje novih evropskih država, od kojih su neke — kao Engleska i Francuska — centralizovane monar- hije, a druge — kao najveći broj italijanskih država — nezavisni trgovački gradovi. Ovim zemljama bila je potrebna klasa profe- sionalnih administrativaca, dobro potkovanih znanjem rimskog prava koje je još uvek bilo na snazi. Ona je neminovno bila nosilac novog svetovnog učenja koje se, kao i teološke studije, zasnivalo na latinskom jeziku. Slikar Giorgio Vasari napisao je prvu značajnu knjigu o isto- riji umetnosti 1550 (koja je doživela toliki uspeh da je 1568. bila preštampana sa mnogim dopunama); on je preporod umetnosti smatrao za novo radanje antike posle dugog srednjovekovnog sna. U predgovoru knjige Zivoti slikara, vajara i arhitekata na- lazimo ovakvo izlaganje: »Ali da bi se jasnije razumelo šta ja nazivam ,staro’, a šta .antičko’ — .antička’ su ona dela koja su nastala pre Konstantina u Korintu, Atini, Rimu i drugim veoma slavnim gradovima do vremena Nerona, Vespazijana, Hadrijana, Trajana i Antonija; dok su ona druga, koja nazivam ,stara', stva- rana od vremena sv. Silvestra nestajući u radovima onih preo- stalih Grka, koji su bolje znali da boje nego da slikaju... Pošto su sagledali način na koji se umetnost od skromnih početaka uzdigla do najvećih visina i kako se sa tih visina srozala do propasti, shvatili su da je priroda ove umetnosti slična prirodi drugih umetnosti, koje se kao ljudska tela rađaju, rastu, stare i umiru, pa će sada biti u stanju da lakše prepoznaju tok njenog 8 drugog rađanja i savršenstvo do kojeg se opet uzdigla u naše vreme...« Ovako pohvalno mišljenje vladalo je i u XIX veku i prihvatio ga je francuski istoričar Michelet koji je prvi put 1825. upo- trebio izraz »renesansa« kao pridev koji opisuje ovaj istorijski period, ne ograničavajući se na preporod latinske književnosti ili na umetnički stil nadahnut klasikom. Uskoro — da budemo precizni — 1860, neka značenja su preuveličana, i to se još pro- vlači; tada su svi Italijani postali svesni nosioci vrlina, svi držav- nici — makijavelisti i svi pape ili čudovišta kao Aleksandar VI, ili izvanredno prosvećeni zaštitnici kao Julije II, ili Lav X. Izbor ovih poslednjih često je bio u vezi sa političkim ili religioznim sklonostima pojedinih istoričara. Neuporedivo najveći spomenik ovakvog tumačenja istorije je Kultura renesanse u Italiji Jacoba Burckhardta, štampana prvi put 1860, koja još uvek ima uticaja. Delo Johna Addingtona Symondsa Renesansa u Italiji je još po- većalo taj uticaj u Engleskoj. U oba dela ovaj period je dosta romantičarski ocenjen; kao lična vrednost uzima se bujnost italijanskog temperamenta, pa se zbog toga dolazi do mnogih iznenađujuće čudnili zaključaka. Symondsov temperament i vas- pitanje bili su skoro sasvim suprotni svim vrednostima italijan- ske kulture i on je pisao sa stanovišta koje ga je skoro auto- matski onesposobilo da stvarno shvati renesansu. Ali upravo ti nedostaci pomogli su mu da napiše Michelangelovu biografiju sa osećanjem i razumevanjem nekih bitnih aspekata ovog čudnog genija. Burckhardtov učenik Heinrich Wblfflin je u izvesnom smislu postigao bolje rezultate. Njegova Klasična umetnost prvi put izdata 1899. tretira umetnost renesanse skoro isključivo sa for- malnog gledišta, ali njegove analize umetničkih dela teško da su prevaziđene. Kratkovida je zamisao da se uzvišena osećajnost Michelangelovih kasnijih Pieta, ili strast Donatellovih Magda lena (si. 2) može da objasni samo željom za oblikovanjem. Ovakvo zanemarivanje osnovne težnje renesansne umetnosti u skladu je sa tada nepravilnom upotrebom reči humamzam. Cinjenica je da je italijanska umetnost XV i XVI veka, čak i onda kada tretira »klasičnu« temu u suštini i named potpuno 9 hrišćanska. Pokazalo se da čak i Botticellijeva Alegorija proleća (sl. 1) ima, ma koliko bilo prikriveno, hrišćansko shvatanje, a nema sumnje da su Masaccio i Donatello, Piero della Francesca i Bellini bili isto toliko otvoreno izraziti hrišćani koliko su to bili Fra Angelico, ili Michelangelo. Verovalo se pre jednog veka da su svi ovi razumni i obrazovani ljudi bili neopagani — jer je Botticelli naslikao Rođenje Venere (sl. 190), a Alberti u svome delu De Arte Aedificatoria govori o »hramovima« i »bogovima«, ili što su humanistički pesnici pevali o Marsu i Veneri, ili zato što su se ozbiljno bavili astrologijom, — da su želeli samo da idu stopama Julijana Apostata i da uvedu, doduše s izvesnim oklevanjem, novi paganizam. Ovu zabludu je podržala i moderna, pogrešna, upotreba reči humanizam kojom se označava pojam »non — Divine« (ne božansko), odnosno jedno shvatanje koje zamenjuje religiju, a u kome je čovek ne samo merilo svega, nego je u isto vreme i svoj sopstveni cilj. Tako moderni ateista teži da sebi nađe lažne pretke u Picu della Mirandoli, ili Marsiliju Ficinu. Pojam humanizma u renesansi bio je humanitas, reč koju je Leonardo Bruni pozajmio od Cicerona i Aulusa Gelliusa da bi označio one nauke koje su »humane« — dostojne pažnje čoveka. (Reč Humanity još živi na škotskim univerzitetima i označava latinsku i grčku književnost). Naravno da su one bile različite od teoloških učenja, ali različitost nije podrazumevala suprot- nost. Osnovno je da se shvati da je novo učenje bilo pre para- lelno, nego suprotno starom, klerikalnom učenju. Svetovno uče- nje ma koje vrste — pravo ili medicina — nije bilo novo; nov je bio način proučavanja i tumačenja jezika, književnosti i filo- zofije. Ovo je jedino objašnjenje za ogromno poštovanje antike, a osobito velikih poznavalaca latinskog jezika. Humanisti su bili u teologiji i medicini amateri, ali su bili veliki poznavaoci gramatike, retorike, poezije, istorije i studija o latinskim (i nekim grčkim) autorima. Da bi oživeli antičku mudrost i izvrsnu prozu, oni su izumeli tekstualnu kritiku i filo- logiju. Naravno da su se mnogo koristili citatima klasičnih pi- saca, ali nisu pravili oštru razliku između paganskih i hrišćanskih klasika (izuzev što su davali prednost Ciceronovom latinskom 10 l. Botticelli Alegorija proleća (Primavera) jeziku nad jezikom sv. Jeronima). Jedan od novijih istoričara humanizma, P. O. Kristeller, u delu Renesansna misao: klasično skolastičko i humanističko poreklo opisao je to na ovaj način: »Mi možemo da zamislimo šta je renesansnom humanisti reli- gioznog ubeđenja značilo da napadne skolastičku teologiju i da traži da se crkva vrati biblijskim izvorima hrišćanstva. To je značilo da su ovi izvori, koji su i sami bili proizvod an tike, smatrani kao hrišćanska klasika, koja je uživala isti prestiž i autoritet kao i klasična antika, i da se na nju primene istovetne metode istorijske i filološke nauke.« To je istina o renesansnim umetnicima. Donatello je možda najbolji primer, ali je velik broj znamenitih ličnosti XV veka koristio starohrišćansku i ka- snu rimsku umetnost kao uzor, dajući često prednost drama- tičnim i ekspresivnim osobinama starohrišćanske umetnosti nad uglađenim, mekšim oblicima Avgustovog doba. Vitruvijevo delo bilo je priručnik za arhitekte, ali priručnik — poznat tek od druge decenije XV veka — koji je bio tako 11
The list of books you might like
