Table Of Content

Naslov originala: A. S. Neill: SUMMERHILL — A Radical Approach to Child Rearing © Hart Publishing Co., 1960. Britanski pedagog Aleksandar Saterlend Nil (rođen 1883) osnovao je 1921. godine u jednoj engleskoj pokrajini školu Samerhil, u kojoj su nastava i vaspitanje dece postavljeni na potpuno nove pedagoške i psihološke osnove. Rad u Samerhilu, o kome govori ova knjiga, smatra se jednim od najznačajnijih pedagoških eksperimenata XX veka. Poslednjih decenija Nilov rad i njegove ideje bili su predmet žestoke kritike, ali su dobili i velika priznanja eminentih pedagoga, psihologa i antropologa. Predgovor za ovu knjigu napisao je Erih From. PREDGOVOR ERIHA FROMA I Napredni mislioci proklamovali su tokom XVIII veka ideje o slobodi, demokratiji i samoopredeljenju, i te su ideje u prvoj polovini XX veka urodile plodom u oblasti obrazovanja. Zamenjivanje autoriteta slobodom bilo je osnovni princip tog samoopredeljenja. Njegov smisao počivao je u podučavanju deteta bez upotrebe prinude i to podsticanjem detinje radoznalosti i spontanih potreba, kako bi se pobudilo interesovanje deteta za svet koji ga okružuje. Ovakav stav označio je početak progresivnog obrazovanja i predstavljao važan korak u razvoju ličnosti. Ipak, rezultati novog metoda behu često ispod očekivanja. U poslednje vreme ima sve više nepovoljnih reagovanja na progresivno obrazovanje. Danas mnogi veruju da je sama ta teorija pogrešna i da bi je trebalo baciti u zapećak. Jača pokret u pravcu pooštravanja discipline, a takođe i kampanja da se nastavnicima javnih škola dozvoli fizičko kažnjavanje učenika. Možda je najvažniji činilac u ovakvom reagovanju veliki uspeh koji je u nastavi postignut u Sovjetskom Savezu. U toj zemlji se u punoj meri primenjuju starinski autoritarni metodi, a izgleda da njihovi rezultati, bar što se tiče samog znanja, ukazuju na to da bismo i mi bolje učinili ako bismo se vratili starim disciplinskim merama i prenebregli slobodu deteta. Da li je ideja o obrazovanju bez upotrebe prinude pogrešna? Pa čak i ako sama ideja nije pogrešna, kako možemo objasniti njen relativan neuspeh? Verujem da ideja o slobodi dece nije bila pogrešna, ali da je ona gotovo uvek bila izvitoperavana. Da bismo tom pitanju pristupili na jasan način, najpre moramo razumeti prirodu slobode, a da bismo to učinili moramo napraviti razliku između javnog autoriteta i anonimnog autoriteta1. Javni autoritet se primenjuje neposredno i izričito. Osoba od autoriteta otvoreno saopštava onoj koja joj je podređena: »Moraš to da učiniš. U protivnom, protiv tebe će biti primenjene izvesne sankcije.« Anonimni autoritet teži da prikrije upotrebu prinude. On se pretvara da autoritet ne postoji, da se sve čini uz saglasnost pojedinca. Dok je nastavnik u prošlosti govorio Džoniju: »Moraš to da učiniš, inače ću te kazniti«, savremeni nastavnik kaže: »Siguran sam da će ti se dopasti da to učiniš«. U potonjem slučaju, sankcija za neposlušnost ne sastoji se u telesnom kažnjavanju, već se ogleda u ožalošćenom licu roditelja ili, što je još gore, u komuniciranju osećanja »neprilagođenosti«, osećanja da se ne postupa onako kako postupaju ostali. Javni autoritet koristio je fizičku prinudu, dok anonimni autoritet primenjuje psihičko manipulisanje. Prelaz sa javnog autoriteta devetnaestog na anonimni autoritet dvadesetog veka bio je uslovljen organizacionim potrebama našeg savremenog industrijskog društva. Koncentracija kapitala dovela je do stvaranja gigantskih preduzeća kojima je upravljala hijerarhijski organizovana birokratija. Veliki konglomerati radnika i službenika rade zajedno, pri čemu je svaki pojedinac deo ogromnog mehanizma organizovane proizvodnje, koji, da bi uopšte funkcionisao, mora da funkcioniše glatko i bez zastoja. Pojedini radnik postaje samo zupčanik u mehanizmu. U takvoj organizaciji proizvodnje, pojedincem se upravlja i manipuliše. Pojedincem se takođe upravlja i manipuliše i u oblasti potrošnje u kojoj on, navodno, ispoljava slobodu izbora. Bilo da se radi o konzumiranju hrane, odeće, pića, cigareta, filmova ili televizijskih programa, na delu je moćni aparat sugestije koji ima dva cilja: prvo, da stalno povećava apetit pojedinca za novim potrošnim dobrima; i drugo, da usmerava taj apetit u pravcu koji je najrentabilniji za industriju. Čovek se pretvara u potrošača, večito sisanče, čija je jedina želja da troši više i »bolje«. Naš ekonomski sistem mora da stvara ljude koji će odgovarati njegovim potrebama, ljude koji spremno sarađuju, ljude koji žele da sve više i više troše. Naš sistem mora da stvara ljude čiji su ukusi standardizovani, ljude koji su izrazito podložni uticaju, ljude čije se potrebe mogu predvideti. Našem sistemu su potrebni ljudi koji se osećaju slobodnim i nezavisnim, ali su uprkos tome spremni da čine ono što se od njih očekuje, ljudi koji će se bez trvenja uklopiti u društveni mehanizam, oni koji mogu da budu usmeravani bez prinude i vođa, i bez ikakvog drugog cilja izuzev onog da »dobro prođu2. Stvar, dakle, nije u tome što je autoritet nestao, pa čak ni u tome što je oslabio, već u tome što se iz javnog autoriteta prinude pretvorio u anonimni autoritet ubeđivanja i sugestije. Drugim rečima, da bi bio prilagodljiv, savremeni čovek je prinuđen da gaji iluzije kako se sve događa uz njegovu saglasnost, iako se ta saglasnost od njega može iznuditi pomoću suptilnog manipulisanja. Njegova saglasnost se, prema tome, stiče iza njegovih leđa, ili iza njegove svesti. Isti izumi primenjuju se i u progresivnom obrazovanju. Dete je prinuđeno da proguta pilulu, ali ona je presvučena slojem šećera. Roditelji i nastavnici pobrkali su istinsko neautoritarno obrazovanje sa obrazovanjem putem ubeđivanja i skrivene prinude. Na taj način je progresivno obrazovanje degradirano. Nije uspelo da postane ono što je trebalo da bude i nikad se nije razvilo onako kako je trebalo. II Sistem A. S. Nila predstavlja radikalan pristup odgoju deteta. Po mom mišljenju, njegova knjiga je vrlo značajna zato što zastupa pravi princip obrazovanja bez straha. U školi Samerhil autoritet nije maska za sistem manipulisanja. Samerhil ne razvija teoriju, već prenosi stvarno, gotovo četrdesetogodišnje iskustvo. Autor se zadovoljava konstatacijom da »sloboda funkcioniše«. Principi koji čine osnovu Nilovog sistema izloženi su u ovoj knjizi na jednostavan i nedvosmislen način. Oni se mogu ovako rezimirati: 1. Nil čvrsto veruje u »detinju dobrotu«. On veruje da se prosečno dete ne rađa kao bogalj, kukavica ili bezdušni automat, već raspolaže punim potencijalom da voli život i bude zainteresovano za njega. 2. Cilj obrazovanja — u stvari cilj života — jeste da se radosno radi i da se nađe sreća. Prema Nilu, biti srećan znači biti zainteresovan za život; ili, kako bih to sam predočio, reagovati na život ne samo mozgom nego čitavom ličnošću. 3. Intelektualni razvoj nije dovoljan za obrazovanje. Obrazovanje mora da bude i intelektualno i emocionalno. U savremenom društvu nailazimo na sve veću podvojenost između intelekta i osećanja. Iskustva današnjeg čoveka uglavnom su misaona, a manje predstavljaju trenutno poimanje onoga što srce oseća, oko vidi i uho čuje. U stvari, podvajanje intelekta i osećanja dovelo je savremenog čoveka do gotovo šizoidnog mentalnog stanja, u kome je on postao skoro nesposoban da iskusi bilo šta, izuzev uz pomoć mišljenja. 4. Obrazovanje mora da bude prilagođeno psihičkim potrebama i mogućnostima deteta. Dete nije altruist. Ono još uvek ne voli u smislu zrele ljubavi odraslog čoveka. Pogrešno je očekivati od deteta nešto što ono može da ispolji samo na hipokritski način. Altruizam se razvija posle detinjstva. 5. Dogmatski nametnuti, disciplina i kažnjavanje stvaraju strah, a strah stvara neprijateljstvo. To neprijateljstvo ne mora da bude svesno i otvoreno, ali ono, uprkos tome, parališe preduzimljivost i autentičnost osećanja. Opsežne disciplinske mere prema deci su štetne i ometaju normalan psihički razvoj. 6. Sloboda ne znači odsustvo pravila. Ovaj vrlo važan princip koji naglašava Nil sastoji se u tome da poštovanje ličnosti mora da bude uzajamno. Nastavnik ne upotrebljava prinudu protiv deteta, ali ni dete nema pravo da upotrebi prinudu protiv nastavnika. Dete ne može da uznemirava odraslog samo zato što je dete, niti sme da koristi pritisak na jedan od mnogih načina na koje ono to inače ume. 7. Tesno povezana sa ovim principom je potreba za stvarnom iskrenošću od strane nastavnika. Autor kaže da, tokom 40 godina rada u Samerhilu, nikad nije slagao neko dete. Ko god bude čitao ovu knjigu, biće uveren da je ta izjava, koja može da zvuči kao hvalisanje, jednostavno istinita. 8. Zdrav razvoj ličnosti nalaže da dete konačno raskrsti primame veze sa ocem i majkom, ili sa kasnijim substitutima u društvu, i da postane doista nezavisno. Ono mora da nauči da se sa svetom suočava kao pojedinac. Mora da navikne da ne traži sigurnost u nekoj simbiotskoj vezanosti, već u sopstvenoj moči da poima svet intelektualno, emocionalno i estetski. Dete mora da upotrebi sve svoje moči da bi bilo u slozi sa svetom, a ne da traži sigurnost pomoću podređenosti i dominacije. 9. Funkcija osećanja krivice je da, u prvom redu, veže dete za autoritet. Osećanje krivice je prepreka za sticanje nezavisnosti. Ono započinje ciklus koji stalno oscilira između pobune, kajanja, podređenosti i nove pobune. Krivica, onakva kakvom je oseća većina ljudi u našem društvu, nije prevashodno reagovanje na glas savesti, već je u suštini svest o nepoštovanju autoriteta i strah od odmazde. Pri tom nije važno da li je kazna fizičke prirode, ili se radi o uskraćivanju ljubavi, ili je čovek jednostavno prinuđen da se oseća kao autsajder. Svako osećanje krivice stvara strah, a strah rađa neprijateljstvo i pretvaranje. 10. U školi Samerhil nema veronauke. Međutim, to ne znači da se u Samerhilu ne vodi računa o onome što bi se, uopšteno, moglo nazvati humanitarnim vrednostima. Nil to jezgrovito kaže: »Bitka se ne vodi između onih koji veruju i onih koji ne veruju u teologiju, već između pobornika slobode čoveka i pobornika gušenja slobode čoveka«. Autor nastavlja: »Jednog dana, nova generacija neće prihvatiti prevaziđenu religiju i mitove današnjice. Kad bude došla nova religija, ona će odbaciti ideju o čovekovom rađanju u grehu. Nova religija slaviće boga čineći ljude srećnim.« Nil je kritičar sadašnjeg društva. On naglašava da je vrsta ličnosti kakvu mi razvijamo — čovek mase. »Živimo u bolesnom društvu« i »većina naših verskih običaja je obično pretvaranje«. Sasvim logično, autor je internacionalist i zauzima čvrst i beskompromisan stav da je spremnost na rat varvarski atavizam ljudske rase. Doista, Nil ne pokušava da pouči decu kako da se uklope u postojeći poredak, već nastoji da odgaja decu koja će postati srećna ljudska bića, muškarci i žene čije se vrednosti ne sastoje u tome da mnogo imaju, u tome da mnogo troše, već u tome da mnogo budu. Nil je realist. On uviđa da deca koju vaspitava neće neminovno postići izuzetan uspeh u životu, u svetskom smislu reči, ali će zato raspolagati smislom za prave vrednosti koji će ih efikasno sprečiti da postanu promašeni ljudi ili izgladneli prosjaci. Autor se opredelio između punog razvoja ličnosti i potpunog tržišnog uspeha, i on je bezrezervno pošten u načinu na koji sledi put do odabranog cilja. III Čitajući ovu knjigu, osetio sam veliki podstrek i ohrabrenje. Nadam se da će tako biti i sa mnogim drugim čitaocima. To ne znači da se slažem sa svakim stavom autora. Svakako, većina čitalaca neće čitati ovu knjigu kao neko jevanđelje, a siguran sam da bi pisac ponajmanje želeo da se to dogodi. Mogao bih na ovome mestu da ukažem na svoje dve glavne rezerve. Imam utisak da Nil unekoliko potcenjuje važnost, zadovoljstvo i autentičnost intelektualnog, u korist estetskog i emocionalnog viđenja sveta. Dalje, autor je ogrezao u Frojdove pretpostavke. Po mom mišljenju, on donekle precenjuje značaj seksa, što je svojstvo frojdovaca. Pa ipak, ostajem pri utisku da je pisac čovek toliko realan i tako istinskog poimanja onoga što se zbiva u detetu, da se ove kritičke opaske više odnose na neke njegove formulacije nego na njegov stvarni pristup detetu. Naglašavam reč »realan« zato što mi u piščevom pristupu najviše pada u oči njegova sposobnost uočavanja, razlučivanja činjenica od fikcije i uzdržavanja od racionalizacija i iluzija sa kojima živi većina ljudi i zahvaljujući kojima je autentičnost njihovog doživljavanja blokirana. Nil je čovek koji raspolaže onom danas toliko retkom vrstom hrabrosti — hrabrošću da se veruje u ono što se vidi i da se realizam kombinuje sa nepomućenim poverenjem u razum i ljubav. On uspeva da očuva beskompromisnu veru u život i poštovanje prema pojedincu. On eksperimentiše i posmatra, i nije dogmatičar koji radi iz egoizma. On meša obrazovanje sa