Pola veka Apola 11 PDF
Preview Pola veka Apola 11
D. Dragović: Pola veka Apola 11 astronomski magazin 27. juni 2019. Kontrola misije (pola veka 'Apolla 11, deo I) Postoji jedan sveprisutni element u svim hronikama 'Apollo' misije, ne računajući astronaute i kosmičke brodove, a to je Kontrola misije. Ili, poznatija jednostavno kao 'Hjuston'. Slika kontrolora koji koncentrisano zure u monitore svojih konzola postala je ikona 'Apollo' programa, možda čak i veći simbol od fotografija astronauta koji hodaju po lunarnoj površini. Od tada, ne postoji film o kosmosu koji ne uključuje 'kontrolu misije' sa direktorom leta koji izdaje naredbe levo i desno. Ali šta je zapravo bila Kontrola misije 'Apolla'? Kontrola misije (MOCR 2) tokom leta 'Apolla 13'. Prvo što treba razjasniti jeste da je, nasuprot onome što mnogi misle, njihova sposobnost direktne kontrole nad brodovima 'Apollo' bila gotovo jednaka nuli. Praktično sve operacije astronauti su morali da obavljaju ručno, te bi zato umesto 'Kontrole misije' trebali da govorimo o 'Savetovalištu misije'. Ovakva filosofija upravljanja je bila u oštroj suprotnosti sa strategijom koju je sledio sovjetski kosmički program, u kojem je Kontrola misije imala praktično neograničenu kontrolu nad svojim letilicama. U Sjedinjenim Državama su astronauti bili ključni igrači u kosmičkom programu, dok su u SSSR-u bili tek malo više od visokokvalifikovanih putnika. [O ovom sam pisao u poslednjoj e-knjizi objavljenoj na sajtu o cirkumlunarnim misijama 'Zond'.] 1 D. Dragović: Pola veka Apola 11 astronomski magazin Jedan od amblema Nasine Kontrole misije. Potreba za centrom za sprovođenje kosmičkih misija i savetovanje posada bazirano na telemetrijskim podacima i zemaljskim stanicama možda nam danas izgleda očigledna, ali to nije bilo tako početkom 60-ih. Centar za kontrolu misija, ili MCC (Mission Control Center) za 'Apolla', zasnivao se na prethodnom iskustvu u programima 'Gemini' i 'Mercury'. NASA je smatrala da je mnogo efikasnije i sigurnije koncentrisati sva telemetrijska očitavanja i sve menadžerske odluke o upravljanju u jednoj tački na planeti. Ali, ako malo razmislimo, to nije bila jednostavna ili očita odluka. Kao protivprimjer, pogledajmo što je učinio Sovjetski Savez. U prvim kosmičkim misijama sa posadom, SSSR je često imao odvojene centre za prijem telemetrije, odlučivanje i komunikaciju s kosmonautima. Ovakav sistem je odražavao fragmentiranu komunikacionu pokrivenost koja je postojala u to vreme, budući da su brodovi s posadom bili u kontaktu sa Zemljom samo na ograničenom delu svoje orbite, a osim toga, nije uvek postojao pouzdan sistem za brzo prenošenje tih informacija ka određenom centru. Kontrolni centar za letove sa i bez posade sovjetskih misija u CNIIMašu u Moskvi. 2 D. Dragović: Pola veka Apola 11 astronomski magazin Koncentracija svih kontrolnih objekata na jednom mestu značila je ogromne ekonomske i logističke troškove, kao i značajan rizik (šta bi se dogodilo u slučaju da kontrola iz bilo kojeg razloga bude odsečena?). Međutim, u smislu sposobnosti odlučivanja, očito je da je bilo bolje smestiti ih na jedno mesto. Na početku kosmičkog doba, kosmodrom Tjura-Tam (Bajkonur) funkcionisao je kao de-facto kontrolni centar ili CUP (рус. Центр управления полётами, ЦУП), ali je ubrzo bilo potrebno stvoriti nove 1 zemaljske stanice za praćenje brodova. Da bi ih uskladili, stvorena je 1963. godine 'Kontrola misija' u CNIIMašu (Centralni naučno–istraživački institut mašinogradnje, 2 CNIImaš, odn. na ruskom: Центральный научно-исследовательский институт машиностроения, ЦНИИмаш) u Moskvi tokom poslednje faze programa 'Vostok'. Cilj ovog centra je bio da koncentriše sve raspoložive informacije koje utiču na proces donošenja odluka – t.j. povećati 'svest o situaciji', kako bi rekli na drugoj strani bare – te stoga nisu posedovali nijednu konzolu sa telemetrijom letilica. Podaci o telemetriji primani su u drugim objektima – u Jevpatoriji, Moskvi, Bajkonuru, itd. – gde ih je na licu mesta tumačilo osoblje svake stanice. Ako bi se pojavio ozbiljan problem, tehničari bi kontaktirali svoje nadređene, koji su mogli biti na sasvim drugom kraju zemlje. Tako je bilo sve do sredine 70-ih godina, kada je SSSR pokrenuo kontrolni centar sličan Nasinom. Moskovski CUP iz 2004. U stanju je da trenutno prati do 20 kosmičkih misija istovremeno, a posle planirane modernizacije broj će da skoči na 45. Ali putovanje na Mesec nije bilo isto što i boraviti na niskoj orbiti oko Zemlje. Ako bi putnička letilica oko Zemlje imala nekakav problem, astronauti bi jednostavno mogli da pričekaju sledeći kontakt sa Zemljom kako bi ga popravili, sve dok to ne bi postalo ozbiljno. Osim toga, za uspeh lunarne misije, zemaljska kontrola je morala neprestano da prenosi astronautima položaj broda kako bi ovi ažurirali brodski računar. Takođe ste morali da donosite odluke na temelju položaja i trajektorije letilice gotovo u realnom vremenu. Za to je bilo neophodno imati hijerarhijski i centralizovani kontrolni centar. Međutim, ključni element koji će stvoriti takav centar bila je pojava novih komunikacionih satelita, koji su omogućili povezivanje različitih centara Nasine mreže zemaljskih stanica. 1 'Ruski kontrolni centar iz Koroljev' - Astronomski magazin. 2 'Institut CNIImaš' - Astronomski magazin 3 D. Dragović: Pola veka Apola 11 astronomski magazin Zgrada 30 centra MSC u Hjustonu. U krilu bez prozora (MOW) nalazila su se dva MOCR-a (kontrolne sobe). Kontrolni centar za misiju 'Apollo' izgrađen je u Hjustonu (Teksas) 1961. godine kao deo Nasinog centra za letilice sa posadom (MSC, Manned Spacecraft Center), sada poznatog kao JSC (Johnson Space Center). Direktor Nase, James Webb, izabrao je Teksas umesto Virdžinije, gde se nalazila STG (Space Task Group) kosmičke agencije. Glavni izvođači Kontrolnog centra bili su 'IBM' i 'Philco'. Njegovo puno ime je bilo MCC-H, koje se odnosilo na Hjuston, mesto na kojem se nalazilo, i razlikovalo ga od izvornog kontrolnog centra koji se nalazio u Cape Canaveralu. Ali za astronaute i širu javnost, MCC je jednostavno bio 'Hjuston'. Za razliku od kontrolora misije 'Mercury', koji su se nalazili u Cape Canaveralu, MCC se nalazio 1500 kilometara od mesta lansiranja, što se svima činilo nelogičnim. Međutim, kada se brod nađe u orbiti, nije bilo potrebe za postavljanjem kontrolnog centra u blizini meesta lansiranja. MCC-H je debitovao 1965. godine tokom misije 'Gemini 4'. Soba MOCR 1 tokom misije 'Apolla 7'. 4 D. Dragović: Pola veka Apola 11 astronomski magazin Kontrola misije je bila smeštena u krilu MOW (Mission Operations Wing) u Zgradi 30 MSC-a. Zgrada je bila trospratni betonski blok bez prozora koji je više nalikovao bunkeru nego kosmičkom kontrolnom centru. Slavna kontrolna soba puna konzola nazvana je MOCR (Mission Operations Control Room) – izgovara se 'moker' – iako su u stvarnosti postojale dve gotovo identične sobe koje su pratile ovu misiju. MOCR 1, na drugom spratu, koristila se za misije 'Apollo-Saturn 201', 'Apollo 1', 'Apollo 5', 'Apollo 7', 'Skylab' i 'Apollo-Sojuz'. Kasnije će postati FCR – iliti 'fiker' – za vreme programa šatlova. Za ostatak misija 'Apollo', kontrola se nalazila u MOCR-u 2, koji se nalazio na trećem spratu Zgrade 30, a takođe je bila zadužena za misije 'Gemini' (osim 'Gemini 3'). Ova soba se kasnije transformisala u FCR 2 za špijunske misije šatlova koje je vodilo Ministarstvo odbrane. Učestvovanjem u najrelevantnijim misijama 'Apolla', MOCR 2 je postao poznat kao Kontrola 'Apollo' misija. Položaj Kontrole 'Apollo' misija, ili MOCR 2 na trećem spratu MOW krila Zgrade 30 Nasinog MSC centra. Svaka konzola MOCR-a služila je za određeni nadzor i kontrolu aspekta leta ili letilice. Oficir, ili korisnik svake konzole, primao je samo malu količinu ukupnih podataka iz sistema kojim je upravljao. Bilo je još šest soba sa dodatnim stručnjacima i više konzola smeštenih u drugim delovima Zgrade 30 pod nazivom SSR (Staff Support Rooms). SSR stručnjaci filtrirali su prioritetne podatke sa svake konzole MOCR-a. Kontrolori su mogli da razgovaraju s tim stručnjacima putem privatne komunikacijske veze. U zavisnosti od sistema koji se pratio, stručnjaci SSR-a su imali na raspolaganju jedan ili više timova stručnjaka koji su mogli da budu bilo gde u zemlji – često u sedištima kontraktorskih kompanija. Ispred MOCR konzola nalazilo se pet velikih ekrana, prikazujući podatke, slike i grafikone koji odgovaraju svakoj fazi misije. Projektori za ove ekrane bili su smješteni u prostoru koji je dobio nadimak 'Betmenova pećina'. 5 D. Dragović: Pola veka Apola 11 astronomski magazin Jedna od SSR soba sa stručnjacima koji su savetovali MOCR kontrolore. U Zgradi 30 se takođe nalazio i RTCC (Real Time Computer Complex). Kao što mu ime kaže, njegov rad je bio da 'udomi' računare koja su bili odgovorni za određivanje položaja broda u svakom trenutku, kao i analizu parametara putanje i ostalih zadataka, što je uključivalo i razvoj brojnih simulacija leta. RTCC je koristio pet 'IBM'-ovih System/360 Model 75J mainframe računara, koja su imala zapanjujući kapacitet od jednog megabajta svaki (to je zapravo bio megaword memorije, jer su umesto tipičnih bajtova korištene reči koje nisu imale po osam bitova). Ti su računari, i ostali mejnfrejmovi raspoređeni po čitavoj zemlje, bili pravi 'računari Apolla', odgovorni za izračunavanje u realnom vremenu položaja i putanje kosmičkoh broda u svakom trenutku na osnovu telemetrije. Ti su podaci slati posadi koja ih je ručno unosila u brodski računar kako bi izvršili odgovarajuće manevre. Računari 'IBM' System/360 Model 75J u MCC-u. 6 D. Dragović: Pola veka Apola 11 astronomski magazin Za usmeravanje i koordiniranje različitih kontrolora bila je neophodna posebna osoba. Pri odabiru sistema rukovođenja za MCC, NASA je odlučila da će Kontrola misije biti kao jedan orkestar koji će zahtevati svemoćnog dirigenta. Kada se vrata MOCR-a jednom zatvore, sve konačne odluke je donosio Direktor leta ili Flight Director, iako su ga svi u MOCR-u nazvali jednostavno 'Flight'. Direktori leta su bili pravi bogovi tehnološkog Olimpa 'Apolla'. Kao što su se nekad šalili u Hjustonu, jedini način na koji su Nasini divovi mogli da promene mišljenje direktora leta bio je da ga otpuste. Naravno, margine koju su imali nisu bile beskonačne, ali u takvom hijerarhijskom okruženju, kao što je bio program 'Apollo', njihovo mišljenje je očito bilo odlučujuće. Direktori su bili relativno mladi za odgovornost koju su imali i mnogi su bili vojna lica. Iako se u filmovima, iz dramatičnih razloga, uvek pojavljuje jedan Direktor leta u svakoj misiji, jasno je da nema ljudskog bića koje može biti budno tokom čitavog trajanja lunarne misije (Čak Noris i Vučić se iz razumljivih razloga ne računaju). Iz tog razloga su rotirana četiri tima direktora i kontrolora. Svaki tim je dobijao jednu boju (White Flight, Black Flight, Green Flight, Gold Flight itd.). Zapravo, bile su dovoljne tri osmosatne smene, ali je uvedena i četvrta koja je pratila 'dosadnije' faze misije, kao što je npr. vreme spavanja astronauta, i tako omogućavala ostalim smenama da se odmore. Delovi i izgled MOCR 2. Tokom 'Apolla 11', direktori su bili Cliff Charlesworth i Gerry Griffin (smena 1), Gene Kranz (smena 2), Glynn Lunney (smena 3) i Milton Windler (smena 4). Direktor smene 1 je bio onaj koji je koordinirao rotacije, i ostalim direktorima dodeljivao faze misije koje su morali da kontrolišu. U misiji 'Apolla 11', Charlesworth je bio direktor leta tokom lansiranja i istorijske lunarne šetnje Armstronga i Aldrina, dok su Kranz – koji je stekao slavu tokom misije 'Apollo 13' – i njegov tim bili zaduženi za nadgledanje napetog sletanja modula 'Eagle' na Mesec. Lunney je bio zadužen za kritičko uzletanje putnika s površine Meseca i, konačno, Windler je nadgledao ulazak u atmosferu komandnog modula 'Columbia'. Iznad četiri direktora leta bio je direktor letačkih operacija, ili FOD (Director of Flight Operations), koji je u to vreme bio Chris Kraft. Međutim, Kraft je, kada je bio prisutan u MOCR-u, dopuštao direktorima da rade i nije se uplitao u njegovo donošenje odluka. 7 D. Dragović: Pola veka Apola 11 astronomski magazin Aeronautički inženjer i pilot Eugene Francis 'Gene' Kranz (1933) u kontrolnom centru MOCR 1 tokom 'Gemini' misije. Prema istraživanjim američkog javnog mnenja 2010, Kranz se našao na drugom mestu najpopularnijih kosmičkih heroja. Rečenicu 'Failure is not option', koju je izgovorio glumac Ed Harris koji ga je glumio u filmu 'Apollo 13', iskoristio je za naslov svoje autobiografije objevljene 2000. Gotovo svi kontrolori su bili izuzetno mladi, neki mlađi i od trideset godina. Svi su bili muškarci i odabrani su nakon rigoroznog procesa – 'finalisti' su ostali u sobama SSR-a – nakon što su bili podvrgnuti hiljadama sati simulacija svih aspekata misije. Zanimljivo je da je većina pušila i to činila u sklopu MOCR-a. Kao dobar dirigent, Direktor leta je bio smešten na uzvišenju u posljednjem redu konzola. Naravno, za razliku od orkestra, kontrolori su bili okrenuli leđa, jer su njihove konzole bile orijentirane prema pet velikih prednjih ekrana. Ali koje je funkcije imala svaka konzola? 8 D. Dragović: Pola veka Apola 11 astronomski magazin Različite konzole u kontrolnom centru letova sa ljudskom posadom MOCR. Glavne su konzole bile one u prvom redu i stoga su bile niže, pa je njihov položaj bio poznat kao 'rov'. Rov se sastojao od četiri konzole: BOOSTER, RETRO, FDO i GUIDO. Oficiri zaduženi za konzole Rova smatrali su sebe za neku vrstu astronauta na zemlji i bili su glavni u zaduženju da misija teče dobro. 'Ostali kontrolori su samo vodoinstalateri', šalili su se ponekad, napola ozbiljno, napola u šali. BOOSTER je bio zadužen za praćenje parametara 'Saturna V' od trenutka poletanja – kada je kontrola misije preuzimana od LCC-a (Launch Control Centre) sa Cape Kennedyja – do ulaska u orbitu. Očito je da je njegov rad trajao jedva deset minuta na svakoj 'Apollo' misiji, ali obzirom na važnost i složenost lansiranja, logično je da je imao svoju vlastitu konzolu. Tokom ostatka misije ova konzola je bila posvećena drugim zadacima ili je bila prazna. S njene desne strane se nalazio oficir FDO (Flight Activities Officer), poznat kao Fido. On je verovatno bio najvažniji kontrolor čitave misije. Njegov posao je bio da prati trajektorije brodova – i komandno-servisnog modula (CSM) i lunarnog modula (LM) – i kontroliše kamo su išli. FDO je bio jedini član Kontrole misije, osim Direktora leta, koji je mogao da direktno naredi prekid lansiranja ako je to smatrao potrebnim. Za vreme sletanja 'Apolla 11' na Mesec, FDO oficir je bio Jay Greene. Konzola FDO-a. RETRO oficir (Retrofire Officer) je bio zadužen za sve opcije povratka na Zemlju u svakoj fazi misije. Ako bi se pojavila neka hitna situacija, RETRO je trebalo brzo da naznači koje korake treba poduzeti kako bi se izbeglo gubljenje vremena. Zato je takođe mogao da stavi veto na svaku odluku koja je mogla da ugrozi mogućnosti uspešnog povratka posade. Nepotrebno je isticati da su tokom 'Apolla 13' RETRO kontrolori bili posebno zauzeti. Na sletanju 'Apolla 11' mesto RETRO-a je zauzimao Chuck Deiterich. GUIDO (Guidance Officer). ili GUIDANCE, bio je neophodan saradnik FDO-a. Ako je FDO pratio kuda brod ide u tom trenutku i koji se manevri moraju sprovoditi, GUIDO je bio zadužen za kontrolu gde se sistem nalazi. Stoga je bio zadužen za slanje posadi 9
The list of books you might like
