Peti prst

153 Pages·1988·3.977 MB·Serbian

by  Miodrag Bulatović

Miodrag Bulatović
PETI PRST
(O onima koji nisu ušli u roman LjUDI SA ČETIRI PRSTA)
Putopis
MMXVI
Džepna knjiga
Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda
Urednik
PETAR ŽIVADINOVIĆ
Recenzent
VASO MILINČEVIĆ
Korice
NIKOLA MASNIKOVIĆ
Ilustrator
LJUBOMIR JOKANOVIĆ
Lektor:
Marija Vuković
Tehnički urednik:
Ružica Vukašinović-Stanisavljev.
Izdanje i štampa:
Beogradski izdavačko-grafički zavod,
Bulevar vojvode Mišića 17.
Tiraž 20.000.
Za izdavača:
Dušan Popović, generalni direktor.
BEOGRADSKI IZDAVAČKO - GRAFIČKI ZAVOD
Od istog pisca:
ĐAVOLI DOLAZE, novele
VUK I ZVONO, ciklusna proza
CRVENI PETAO LETI PREMA NEBU, roman
HEROJ NA MAGARCU, roman
GODO JE DOŠAO, drama
LJUDI SA ČETIRI PRSTA, roman
RAT JE BIO BOLJI, roman (u pripremi)

Njegovu su smrt javile novine koje se noću štampaju i zaudaraju u rano gradsko jutro katranom.
I pisali su da je zlikovac — kao što i jest — i da je sve u redu i pravo — kao što i jest — jer ko dira u tuđe,
zaslužuje smrt.
Ali ime mu se nije znalo, jer su njegovi papiri bili lažni, a poznao ga nije niko, jer ovakvi kao što je on
nemaju znanaca.
On je poginuo za jedne provale, ubio ga je jači od njega — a jači imaju pravo! — ustrijelio ga je jedan od onih
koji sili služe, a ti gađaju dobro.
Jedni umiru u postelji tiho i među svojima, drugi u bolnici ili ubožnici ili u kom drugom kanalu
humanitarnosti, a treći na poljima sumnjive slave, ali malo ko umire ovako kao on, uhvaćen u krađi i ustrijeljen
kao pseto na tuđem mračnom tavanu — i malo ko ovako sramno.
On nije zaslužio bezimen sramotan grob ni prezir kukavica, nego uzdah dobrih ljudi i samilost i pjesnikov
stih, jer nije lako nesrećniku: kriti svoju mladost danju, na periferiji gradu, po jazbinama, a noću ići na nečastan
zanat.
Bez mape, bez oružja i špijuna, uzdajući se u svoje oči i svoje ruke on je provalio u tuđu kuću — drugi
provaljuju u države! — da uzme što mu za život treba — drugi za raskoš kradu.
Jedni se bore za veliki posjed, drugi za milijune, a treći za priznanja od lažna zlata, on se je borio za svoj go
život, grešan i bolan kao i drugi, tek on je imao manje sreće i podlegao je u neravnoj borbi; na tuđem mračnom
tavanu ubio ga je onaj koji je jači bio i branio svoje.
Vi pišete: pravo je.
Jest. Ali kad bi ta ista pravda svakome od vas koji je jednom dirnuo u tuđe dosudila tane, Ja se bojim da
carski arsenal ne bi imao dovoljno metaka za svu tu rpu poštenih hajduka.
Opasno je zazivati pravdu!
Svi ljudi griješe mnogo i teško, tek siromasima Bog lakše prašta.
On je izdahnuo na tavanu i za njim neće niko plakati, a leš mu je oskrnavio žurnalist, hulja.
U mračnom neznanom grobu počiva bezimeni zlikovac, dobro mu je jer ne živi, a nad njim moja pjesma gori
u ogorčenju i samilosti.

Ivo Andrić: »Nemiri«, 1920.
I
SUSRET NA PONTE-ROSU. VIDA ZAGORCA I
ŽIKU PETROVIĆA SENJOR PALMOS BACAO
JE SVOJIM AJKULAMA. PISMO KONZULU.
ADIOS!
Vida Zagorca, najnesrećnije emigrantsko biće na svetu, sreo sam na tršćanskoj pijaci Ponte Roso,
jednog ledenog i vetrovitog dana, godine 1975. Visok i pognut u ramenima, upalih i izbrazdanih obraza,
očiju isplakanih i pustih, taj neobični čovek išao je za Jugoslovenima koji su se tiskali oko štandova sa bofl
robom i šaputao:
»Sve je gotovo… sve je gotovo za crnog Vida Zagorca…«
Vid Zagorac bio je sav u krpama koje su nekad bile mornaričke, u cipelama razjedenim morskom
solju, sa zavežljajem koji je celu njegovu figuru činio prosjačkom. Vid je bio preplanuo, te mi se činilo da
je upravo stizao sa plovidbe dalekim južnim morima.
Išao sam za njim kao što je on išao za Jugoslovenima. Duge, čvornovate i ispucale ruke su mu drhtale.
Pružao ih je prema ljudima, hteo nekog da zagrli, drhtao:
»Je li moguće da sam opet s tobom, dobri i sveti moj narode…«
Narod, po običaju zauzet sobom i velik, nije obraćao pažnju na duge ruke koje su htele da zagrle.
Narod je kupovao, cenjkao se. Na ruke koje su htele sve da obujme i priviju uza se motrile su oči
italijanskih trgovaca. Narod nije ni video, ni čuo, kako je jedan čovek, izuzetan po mnogo čemu, posebno
po patnji koju je izražavao svaki njegov pokret, svaki pogled, plakao:
»Zlatni moj narode… oprosti mi što sam te onoliko izdavao i klao… oprosti mi ili me baci u more…«
Narod se cenjkao. Talijani su lomili jezik svim jugoslovenskim varijantama. Narod je bio ponosan što
mu znaju jezik, brojeve, naročito psovke.
»Narode moj jugoslovenski… baci me u more… oslobodi, tako, sužnja Zagorca…«
Sužnja Zagorca uhvatio sam pod ruku i poveo prema najbližem restorančiću. Još brže bismo
uspostavili kontakt, Vid Zagorac i ja, da on nije onoliko plakao. Tiho se tresao, sužanj, pa sam shvatio da
mu je i ridanje, dok je robovao, bilo zabranjeno. Vid Zagorac je nesigurno išao pored mene. Išao je kao
što se ide po palubi. Tresao se, šaputao:
»Gospodine… je li uopšte moguće da posle toliko godina robovanja i muka budem oslovljen kao
čovek…«
»Pred tobom je, Vide Zagorče, zdela talijanskih makarona!«, rekao sam, uveren da pred sobom imam
književnog junaka prvog reda: »I vino, Vide Zagorče, i vino je pred tobom!«
»Otkad nisam omirisao vino!« »Samo ti pričaj, čoveče iz velike daljine!« Iz Vidove priče izostavio sam
brojne lokalizme, neshvatljive uzrečice, mornarske izraze. Vid se poštapao španskim terminima,
portugalskim psovkama, upotpunjavao svoju povest pokretima perača paluba. Na momente je cela Vidova
prilika, tako napeta i uzburkana, dobijala izraz iscrpljene, dokrajčene životinje. Iako razoren i uništen,
Vid Zagorac je uspeo da mi sa nekoliko dosta jakih linija ocrta svoj patnički i ropski, ponovio je to više
puta, život.
»Gospodine… ropstva sam prvi put pao 10. maja 1942, u jednoj zagrebačkoj crkvi. Bogu sam se molio.
Uhvate me dvojica, povedu prema Kolodvoru. ‘Bogu bih se još molio!’, vikao sam. Stali su me mlatiti,
govoriti mi da za molitve ima vremena. Tamo na Kolodvoru navuku mi nekakvu uniformu, prostrane
cokule, nemačke, krvave, sa mrtvaca skinute, nego šta. ‘Sad si domobran!’, reknu mi i povedu u baraku.
Vojna obuka nas mobilisanih, po ulicama i crkvama hvatanih, trajala je dan i po. Dvanaestog maja kao
stoku bez repa povedu nas na Petrovu goru, gde je bio partizanski zbeg, mnogo naroda i stoke, ranjenika.
Nas tek mobilisane i preplašene gurnu ispred sebe, pa zalaju: ‘Pucajte, okrvavite i vi ruke, pas vam mater
crkvenjačku! Jedno vreme pucao sam u vazduh, zatim u debla Petrove gore. Prišao mi je tada Jozo
Marušić, izudarao me, upro mi cev revolvera u slepoočnicu i rekao mi: ‘Ako ne možeš u ljude, udri bar u
stoku!’ Pucao sam, gledao kako padaju grančice, jaganjci, telad. Pucao sam, stideo se, i čekao da me, za
kaznu, pogodi zrno…«
»Samo nastavi, Vide Zagorče.«
»Negde s jeseni 1943, odmah po propasti talijanskoj, dođe u nasu domobransku baraku dugovrat,
krakat oficir, ustaša. Prebroja nas, odmeri i opipa svakoga ponaosob, i reče: ‘Od danas ste, stoko
domobranska, pod mojom, ustaškom komandom!’ Kad ču da bih kući, roditelje da obiđem, izudara me i
ispljuva. I, za kaznu, nagna me ta zver u paljevinu. Na Kordunu smo bili. Nosio sam vatru, pucao, ali sam
i vikao: ‘Beži, jadni i nedužni moj narode!’ Želeo sam da me zrno dočeka, ili stigne. No, niko ne zna
kazniti kao Bog. Palio sam i po Bosni, po Lici, po Dalmaciji, tamo gde su me slali, ali sam vikao ‘Beži,
sirotinjo!’ U jednoj takvoj paljevini, u Baniji, zateče me kraj rata. Prekrstih se, poželeh kući da se vratim.
Nisu dali, nisu puštali, gospodine. Zidani Most sam doživeo i preživeo, preko mrtvih prelazio, gazio, a
metak me i ne okrznu! Jak sam bio, i mlad, dvadeset i dve godine, te me dodeliše štabu nekakvom. I štab
izgibe, a ja ostadoh živ! Prijatelja mi najboljeg, Ivana Puljeza, pogodi metak lutalica, u Austriji, posred
čela. A Vid Zagorac dopade najcrnjeg ropstva…«
»Kakvog ropstva?«, pitao sam čoveka čiji su se obrazi sušili. »I čijeg ropstva, posle rata, već juna
1945?«
»Iscrpljene i u dronjcima, mnoge i pod ranama, pohvata nas i okupi neki Dazlina, Mile. Reče nam da
je bio desna Luburićeva ruka i da jedino on zna šta je i kako je rađeno u logoru Jasenovac. Strah nas
obuze! Dazlina, Mile, reče da smo mu i vojska i roblje. Dvojicu koji pokušaše da mu pobegnu zakla pred
nama, a nož poliza i poljubi. Nas petorica smo se, za Milom Dazlinom, probijali kroz Austriju i Nemačku.
Sve šumama, selima, pljačkajući, otimajući, silujući. Mile Dazlina pokazivao nam je kako su mučili u
Jasenovcu, pa smo i mi morali… kao on, znate već šta. No, naša Legija, nas petorica, dopadosmo šaka
jednog drugog oficira, jednog čudovišta vrljavih očiju, klempavih ušiju, debelog vrata. Ime je krio, pa smo
ga, po njegovom naređenju, zvali Slavonac. Mile Dazlina ni u Jasenovcu nije podnosio stegu, pa trljapi da
beži iz ropstva u koje je bio zapao. Slavonac nagnu za njim i stiže ga na samom ulazu u Bremen, čak gore
na severu. Slavonac izrešeta šmajserom našeg Dazlinu, pa ga zatim, isto pred nama, zakla na više načina.
Oko Bremena smo se motali više od mesec dana. Luka je bila u ruševinama, te brodovi nisu često prilazili.
Slavonac zakla još jednoga ali umetnički, rekavši nama ostalima da nas isto čeka ne budemo li ga slušali.
Zaplakao sam, gospodine, zacvileo, kao onog dana kad sam morao na Petrovu goru. Pokušao sam da
pobegnem, da krenem natrag. I zamislite: Slavonac mi oprosti život, kazni me tako, zatim me sa ostalima,
a bilo nas je već desetak, ukrca na jednu lađu…«
»Na čiju lađu, Vide Zagorče?«
»Ne znam, gospodine, ne znam!« vrteo je pticolikom i preplanulom glavom čovek čija se duša topila u
ispovedanju: »Na brodu nas je bilo dvadesetak. Sve sâm begunac sa Istoka! Ukrajinci, Mađari, Poljaci,
Rumuni, Rusi, pa čak i jedan Albanac. Među nama, Balkancima, bilo je i Makedonaca, i Srbijanaca, i
Dalmatinaca, i Bosanaca. Brodom je komandovao Nemac, Holanđanin, šta li. Slavonac je bio prerušen u
običnog mornara, tako da smo se tek tada njega počeli bojati. Šta smo radili?
Plovili smo severnonemačkim lukama, u kojima su bili usidreni američki i engleski brodovi. Napadali
smo te brodove, pljačkali i otimali kako hranu tako i oružje, municiju, lekove. Nemac i Slavonac sve su
nekud otpremali i krili. Posle smo stali otimati i ljude, skitnice i pijance iz luka, sve za koje nam se činilo
da su nesrećni ili izgubljeni. Naš kapetan i Slavonac dovodili su na brod oficire Legije stranaca, koji su nas
dugo pipali, pregledali, merili. Naređeno nam je bilo da ne pitamo za luke u kojima boravimo. Napijali su
nas, tukli, dovodili nam ženske iz lučkih svratišta. Trajalo je to, mislim, čitavu večnost, sve dok nas nisu
kupili neki, mislim, Grci ili Maltežani…«
»Kome su vas prodali, Vide Zagorče?«
»Od cele te emigrantske bulumente, koja se bila počela klati između sebe, napravljena je jedna dobra
četa, tridesetak nas. Preuzeo nas je Amerikanac, zvali smo ga Džoni. On nije hteo ni da čuje za Slavonca,
koji je na nama neobjašnjiv način nestao iz Legije. Mislili smo da su ga ubili. Amerikanac je više voleo
jednog Mađara, koji je bolje komandovao od našeg Slavonca, kome je i inače svega bilo dosta. I tako smo
se, jednog olujnog dana, našli na obalama Koreje. Rat je tamo bio u jeku. Džoni nas je predao američkoj
vojsci, koja nas je oprala, obukla, obula, i gurnula sa Crncima u prve redove. Amerikanci su bili zapanjeni
našom hrabrošću, našim viteštvom. Jurišali smo, klali žute, parali im utrobe, srca im vadili. Stalno sam
plakao. Kad god sam nosio vatru od kolibe do kolibe šaputao sam, kao nekad na Balkanu: ‘Beži, jadni moj
narode, beži!’ Niko me nije razumeo. Za godinu-dve svi su junački izginuli, porodicama je javljeno, čekovi
dolarski, navodno, poslani. Jedino crnog i nesrećnog Vida Zagorca zrno nije htelo!«
»Šta je bilo sa vama kad se korejski rat okončao?«
»Dođe onaj Amerikanac, Džoni, prebroja nas i pohvali. Pregleda nas, škart odvoji i nekom predade.
Nas zdrave izruči, hoću reći prodade, jednom Filipincu, Japancu, šta li. Taj žuti nas utovari na svoj
ribarski brod, te zaplovismo. No, ribu nismo lovili. Presretali smo prave ribare, otimali im, nekud odvozili
plen. I ljude smo otimali, vezivali, razvozili i prodavali. Onaj žuti i brod i nas, robove, pretežno Korejce i
Japance, prodade jednom drugom žutom, Kinezu, koji zaplovi prema Indoneziji. I Kinez nas prodade
jednom Južnoamerikancu, koga smo zvali Palmos, senjor Palmos. On nas je nekoliko puta tovario iz
broda u brod. Sve je to bilo njegovo! Imao je, ako me pamet ne vara, stotinak robova. Južnoamerikanac je
bio krijumčar oružja, tako da smo više puta svraćali u australijske i indonežanske luke, i tovarili. Palmos
je bio drugarčina, nije krio šta radi. I pio je, kat-kad, s nama. Neposlušnost je kažnjavao, lično streljao.
Sve smo morali gledati! Bili su srećni oni koji su poginuli od njegovih kugli…«
»Kako su prolazili oni drugi, Vide Zagorče?«
»Bacao ih je, opet pred nama svima, ajkulama. Kako su se ajkule radovale i kako je more bilo crveno,
gospodine! I kako je on, senjor Palmos, bio srećan dok je gledao kako morska neman komada
neposlušnog roba! A da na brodu ne bi dolazilo do kakvih pobuna, senjor Palmos nam je uterivao strah u
kosti. Opet morskim psima! Ovako. Vežemo čoveka konopcem, dobro ga utvrdimo. Onda ga sa palube
polako spuštamo do vode, kojom jezdi ajkula. Dražimo je, čoveka joj ispred šiljatog nosa izmičemo. Ajkula
besni, repom mlati. Senjor Palmos obožava ajkulu, tepa joj, imena joj španska nadeva. Senjor Palmos pije
viski i naređuje da se s ajkulom bolje postupa. Mi drhtimo! Tada senjor Palmos preuzima uže, popušta ga.
Telo roba je dopola u vodi. Ajkula, Ana-Marija, ščepa mamac, prepolovi ga. More se zarumeni! Tada
senjor Palmos proslovi: ‘Sad idi, najdraža moja Ana-Marija, dosta ti je!’ Uže se vuče i mamac prebacuje na
drugu stranu broda. Tamo su druge ajkule, Lujza i Rozalija. Njima senjor Palmos daje ostatak svog roba!
Zatim senjor Palmos pije viski i šapuće kao za sebe da nismo daleko od Singapura, gde će samo on izaći.
Za hranu, za piće, za žene. I za novo roblje, na prvom mestu, razume se. Za otpisane nesrećnike, kojima
ni na kraj pameti nije da pitaju šta parobrod u svojoj trbušini prevozi…«
»Kad ste poslednji put videli senjor Palmosa, Vide Zagorče?«
»Ima tri godine, gospodine!«, odgovorio je, dok su mu žuljevite ruke podrhtavale na stolu tršćanske
ošterije: »Na prilazima Johanesburgu sve nas je spuštao ajkulama, zatim gostio. Samo je jednog, tog dana,
dao Ani-Mariji. Taj je bio Poljak, Tadeuš! Brod smo očistili, mi se udesili, najeli i napili. Dočekao je, sav u
belom i admiralskom, jednog po svemu sudeći Engleza ili Norvežanina, pozdravio ga, i predao nas. Zatim
je mahnuo belom rukavicom, rekao Adios i otplovio čamcem. Nikad ga više nismo videli. Mora da mu je
brod na kome smo proveli punih deset godina, bio premali… Novog vlasnika smo zvali Čarls. On nikad
nije pio, bio je samrtnički ozbiljan. Sa njim smo plovili oko Afrike. Rt dobre nade znam bolje od rodne
Like, Tanger i Gibraltar ne izlaze mi iz pameti, gospodine. Džibuti, tuče sa Legijom stranaca. Oružje smo
prevozili, krijumčarili drogu, cigarete, alkohol. Svašta smo radili… Jednom me Čarls pozove sebi, kaže mi
na nekom jeziku koji mi se činio poznat i drag, da sam uzdrman, i da neću dugo. Kažem da je tako i da je
sa mnom gotovo. Čarls vrti glavom, a ja znam šta to znači: mornar manje, rob manje, i gde naći novog!
‘Mister Čarls’, zaplakao sam, ‘bacite me Ani-Mariji!’ Mister Čarls nije znao da je to ajkulino ime, pa se
dugo smejao preko lule. ‘Ili me ubite kako znate i umete!’, nastavio sam. ‘U svakom slučaju, mister Čarls,
više ne mogu, kraj je…’ Tada me Čarls, robovlasnik sa severa, pitao imam li poslednju želju. ‘Smrt je moja
poslednja želja, Mister Čarls’, zajaukao sam. ‘Smrt je moja sloboda, moj spas!’ Smejao se, koliko meni
toliko i nadimcima ajkulinim. Sećam se, bilo je to, to kad sam zatražio da umrem, jedne olujne noći,
negde ispred Zelenortskih ostrva. ‘Ne žuri sa smrću, Jugos!’, nasmešio se kad smo se približavali Siciliji.
Tamo smo nešto utovarivali, spremali se na dalek put. Po svoj prilici slučaj je hteo da smo sledeće sedmice
uplovili u Jadransko more. ‘Ne mogu više, Mister Čarls’, cvilio sam. ‘Ne mogu više, jer me pored očaja
obuzima i stid!’ Robovlasnik nije znao šta je to, pitao me da mu objasnim. Ponovio sam reč IZDAJA na
svim jezicima koje sam znao. Tada je on rekao da će se sve lepo svršiti. Rekao je da poznaje Jugoslaviju iz
vremena šverca penicilina i dinamita, i naredio da nas dvojicu, Žiku Petrovića i mene, izbace na tršćanski
dok.
Brod je zatim otplovio. Žika i ja smo im pomahali. Plakali smo obojica, tako da nismo mogli videti da li
su nam otpozdravljali…«
»I kad je to bilo, Vide Zagorče?«
»Pre nekoliko sati, gospodine. Samo pre nekoliko sati!«
»Gde je Žika Petrović?«
»To se i ja pitam, gospodine. Gde je moj sapatnik, moj drugar iz Džibutija, moj Srbijanac?!«
»Da li i Žiku Petrovića, bivšeg Nišliju i bivšeg vojnika Legije stranaca, bivšeg sužnja sa palube, takođe
razdire pomama za Domovinom?«
»Kao i mene, gospodine!«
»Kako ćemo u ovolikom Trstu prepoznati jednog Žiku Petrovića?«
»Žika Petrović je najkrakatiji, najglavatiji čovek koji danas gazi Trstom!«, nasmešio se Zagorac sa
ljubavlju, pa je sa suzama koje su mu opet navirale na trepavice nastavio: »Još sa korejskog bojišta moj
Žika nosi desetak rana. Tamo mu je ostalo oko! U Legiji stranaca nije bilo krvoločnijeg, hrabrijeg,
osvetoljubivijeg momka! Oficira je svog, Francuza, preklao zubima! Bilo je to kod Dijen Bijen Fua! Žika je
invalid, mirnodopski, ima rukav prazan do ramena! Senjor Palmos je njim, Žikom, dražio Ana-Mariju,
ajkulu! Vezan za noge i sa glavom dopola u vodi, moj Žika je ispružio obe ruke, hteo tako da zagrli Ana-
Mariju. Ana-Marija mu je otrgla desnicu, a htela je i glavu, no dobri senjor Palmos je u poslednjem
trenutku trgnuo uže! Tako ćemo mog brata sa palube, mog Srbijanca, poznati po tome što prosi
levicom…«