EKONOMIJA KAO NAUKA Alfred Maršal

75 Pages·2014·2.79 MB·Croatian

EKONOMIJA I DEO
GLAVA 1 – EKONOMIJA KAO NAUKA

Alfred Maršal
• “Ekonomija se bavi proučavanjem čovečanstva u svakodnevnom životu”.

Pol Samjuelson (Nobelova nagrada za ekonomiju 1970. Najbolji udžbenik - Ekonomija:uvodna analiza)
• “Ekonomija je proučavanje o tome kako se ljudi opredeljuju da koriste retka, ili ograničena,
sredstva proizvodnje (zemlju, rad, kapitalna dobra kao što su mašine, tehnicko znanje) da bi proizveli razna
dobra (kao što su pšenica, govede meso, kaputi, koncerti, putevi, bombarderi, jahte) i da bi ih raspodelili na
razne pripadnike društva zadovoljavajudi njihovu potrebu za potrošnjom.
• „Ekonomija, i nauka i veština, proučava se iz raznih razloga: da bi se razumeli problemi pred kojima
se nalaze pojedinci i porodice; da bi se pomoglo vladama, i nedovoljno razvijenih i razvijenih nacija; da se
unapredi snažni privredni razvoj izbegavajudi depresiju i inflaciju; da bi se analizirale fascinirajude zanimljive
sheme društvenog ponašanja.“

Lajonel Robins
• „Ekonomija je nauka koja proučava ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva i oskudnih
sredstava koja su podobna za alternativne upotrebe.“ (esej o prirodi i značaju ekonomske nauke). Ključni
pojmovi su oskudnost i izbor.
Po Lajonelu da bi se ljudsko ponašanje moglo smatrati ekonomskom aktivnošdu, potrebno je
ispunjenje određenih uslova (dva se odnose na ciljeve a dva na sredstva za postizanje ciljeva):
 Da postoji više ciljeva
 Da se ciljevi razlikuju po značaju i stepenu prioriteta
 Da su sredstva za ostvarenje tih ciljeva ograničena i
 Da ona imaju više alternativnih upotreba

Zadatak ekonomije svodi se na postizanje maksimalne efektivnosti ili na minimalizaciju troškova.

Naziv ekonomija potiče od grcke složenice oikonomia koja je nastala od reci oikos (kuda, gazdinstvo) i
nomos (pravilo, red, zakon). Dakle, oikonomia bi označavala “pravila o radu u gazdinstvu.”
Ekonomija predstavlja veštinu privređivanja.

S gledišta oblasti primene Ekonomija može biti teorijska ali i primenjena nauka.
Teorijska ekonomija zastupljena je u naučnim istraživanjima koja se bave pojedinačnim i opštim
privrednim pojavama, ali samo na nivou visokog stepena apstrakcije. Ona objektivno proučava i objašnjava
privrednu stvarnost, uopštava svoje zaključke i naučnom analizom dolazi do opštih, zajedničkih pravilnosti
čime se otkrivaju ekonomske zakonitosti.
Primenjena ekonomija je bliža konkretnoj stvarnosti. Koristedi opšte ekonomske zakonitosti i
posmatrajudi društvo u datom periodu i vremenu ona neposredno utiče na društveni i privredni život
pojedinih preduzeda, zemalja i sveta u celini. Ona daje najbolja praktična rešenja za iskrsle konkretne
probleme.
Teorijska ekonomija objašnjava i postavlja ciljeve, dok ih primenjena ekonomija sprovodi i realizuje u
konkretnoj stvarnosti.

Teorijska ekonomija može se podeliti na makroekonomsku i mikroekonomsku analizu.
www.puskice.org
Naziv makroekonomska analiza potiče od grčkih reči makros – veliki i oikonomija – ekonomija,
privreda. Ona obuhvata istraživanja ukupnih privrednih veličina. Bavi se problemima društvene privrede
kao celine. (privredni rast i razvoj, investicije, inflacija, zaposlenost, platni bilans … )
Mikroekonomska analiza se bavi izučavanjem pojedinačnih ekonomskih pojava, odnosa i veličina
vezanih za aktivnost pojedinca i preduzeda, individualnih proizvođača i potrošača. (organizacija preduzeda,
troškovi proizvodnje, individualna štednja, troškovi života pojedinca … )

Podelu ekonomske nauke na pozitivnu i normativnu prvi je uveo Džon Nevil Kejnz.
U pozitivnoj ekonomiji nema vrednosnih sudova i ideoloških i političkih opredeljenja. Ona pruža
objašnjenje za tekude privredne tokove , naučno objašnjava kako privreda funkcioniše. Pozitivna ekonomija
opisuje, analizira i objašnjava ekonomsku stvarnost kakva je ona zaista.
Normativna ekonomija uvodi vrednosne sudove u ekonomsku analizu uključujudi različite etičke
kodekse, politička uverenja i td. Normativna ekonomija daje mišljenja, preporuje i praktične savete za
vođenje ekonomske politike u cilju adekvatnog funkcionisanja privrede.(pozitivno – normativno, je – treba,
činjenice – vrednosti, tačno/pogrešno – dobro/loše)

Makroekonomski ciljevi – kategorije kojima se vrši merenje i procena makroekonomskih performansi
nacionalne ekonomije:
 Stabilan rast nacionalnog obima proizvodnje
 Stabilan nivo cena
 Visok nivo zaposlenosti
 Uravnotežen platni bilans

Za ostvarenje ovih ciljeva koriste se brojni makroekonomski instrumenti. Najvažniji:
 Fiskalna politika
 Monetarna politika
 Politika dohodaka i cena
 Međunarodna ekonomska politika

Idealno stanje privrede bilo bi u slučaju postignute domade i spoljne ravnoteže:
Y + U = P + I
Y – proizvodnja; U – uvoz; P – potrošnja; I – izvoz;

Mere ekonomske politike usmerene na postizanje jednog cilja često se nalaze u direktnom sukobu sa
merama za ostvarenje drugog cilja. “Trade off” – koliko se radi ostvarenja jednog cilja mora žrtvovati drugi
cilj.
Jan Timbergen – Osnivač ekonomske discipline - Teorija ekonomske politike (rešenje za problem
konfliktnosti ciljeva). Tri osnovna principa ove teorije:
 Ako je ekonomskom politikom neophodno istovremeno postidi nekoliko ciljeva, onda je potrebno
najmanje onoliko instrumenata koliko ima ciljeva
 Instrumenti moraju biti međusobno različiti i nezavisni
 Za svaki cilj treba odabrati najefikasniji instrument

www.puskice.org
Ekonomske kategorije i ekonomski zakoni

Ekonomija kao društvena nauka je sistem kategorija i zakona kojima se otkriva suština pojava u
društvenoj proizvodnji..

Ekonomske kategorije predstavljaju najopštije pojmove kojima se izražavaju određeni odnosi u
procesu društvene proizvodnje na različitim stepenima ljudskog razvitka. Svaka ekonomska kategorija
predstavlja teorijski izraz ili apstrakciju datih odnosa proizvodnje. (roba, novac, cena, kapital, kamata,
akcija, profit, renta itd)

Ekonomski zakoni su objektivne nužnosti koje vladaju u proizvodnji , raspodeli , razmeni i potrošnji.
Prema Oskaru Langeu svi ekonomski zakoni se mogu svrstati u četiri kategorije:
 Opšti ekonomski zakoni (prirodni ili prirodno - istorijski)
 Zakoni koji ne deluju u svim načinima proizvodnje, ved u dva ili više
 Posebni zakoni, zakoni koji su karakteristični samo za jedan način proizvodnje
 Zakoni koji deluju samo u jednoj fazi datog načina proizvodnje
Specifičnosti ekonomskih zakona su u tome da li su oni 1) objektivni (oni se ne mogu uspostavljati i
ukidati voljom ljudi) i 2) da se definišu kao tendencije (nikad utvrdivi prosek večnih kolebanja).

Metod apstrakcije (metod uopštavanja) svodi se na odstranjivanje svih nebitnih i sporednih
elemenata , da bi se poblem sveo na čist oblik – na ono sto je bitno i zakonito. Jedna od najvažnijih ali i
najtežih i najodgovornijih faza kod metoda apstrakcije je uvođenje određenih pretpostavki. Pretpostavke
moraju biti: empirijski zasnovane, istinite, neprotivurečne, nezavisne, potpune.

Ako se metodom apstrakcije, zanemare manje značajne pojave i kategorije, ako se uzmu u obzir samo
one koje predstavljeju suštinu, srž svih zbivanja, može se stvoriti uprošdena slika stvarnosti koja se naziva
ekonomski model(nisu u potpunosti realni).
U ekonomskim modelima razlikujemo dve vrste varijabli: endogene i egzogene.
Endogene varijable proizilaze iz samog modela, njim su
određene i predstavljaju njegove izlazne elemente. Egzogene
varijable su promenljive koje se unose u model. Glavna svrha
ekonomskih modela je da se prikaže uticaj egzogenih varijabli na
endogene.

Ekonometrijski modeli su matematički modeli privrede čiji se parametri procenjuju putem
ekonometrijskih tehnika. Mogu se koristiti skoro u svim naukama, ali pre svega u matematici i statistici.

Metod verifikacije se sastoji u jedinstvu teorije i prakse koje se međusobno uslovljavaju i određuju.
Samim mišljenjem nije mogude saznati da li je neka teorija pravilna, tačna, istinita. Nju treba proveravati u
životu u neposrednoj praksi.

www.puskice.org
GLAVA 2 – OSVRT NA VODEDE PRAVCE I ŠKOLE EKONOMSKE MISLI

Merkantilizam (XV - XVII)

Glavni predmet ekonomske analize merkantilista bio je robno – novčani promet, trgovinska razmena,
kako u okviru jedne države, tako i u međunarodnim okvirima. (lat.merkatus; it.merkantile - trgovina).
Osnovna ideja merkantilista je bila da se bogatstvo jedne države ispoljava u količini novca, tj.plemenitih
metala kojima ta država raspolaže.
Antonio Sera Kratka rasprava o uzrocima koji mogu izazvati obilje zlata i srebra u kraljevinama u
kojima nema rudnika, s primenom na kraljevinu Napulj (1613) – treba da se forsira razvoj spoljne trgovine i
industrije manifakture jednim složenim i veštačkim sistemom regulisanja. On se nazvao merkantilistički
sistem.
Merkantilizam se deli na dve faze: rani merkantilizam i razvijeniji merkantilizam.
Rani merkantilizam (monetarni sistem ili bulionizam) traje tokom XV i XVI veka. Suština politike
ranog merkantilizma je da se ostvari suficit novčanog bilansa, jer se bogatstvo jedne države ogleda u
količini novca i plemenitih metala.mnoge zemlje nisu imale rudnike zlata i srebra. Iz tog razloga su se
merkantilisti zalagali za što vedi izvoz roba, a što manji uvoz.
Razvijeni merkantilizam(merkantilizam u užem smislu reči) traje tokom XVII veka u najrazvijenijim
zemljama tadašnje Zapadne Evrope. Njegovi protagonisti se zalažu za pozitivan trgovinski bilans u
spoljnotrgovinskoj razmeni jedne zemlje. Oni nisu protiv uvoza strane robe, pogotovu ako on može
doprineti aktivnom trgovinskom bilansu.
Najpoznatiji merkantilistički pisci bili su: u Francuskoj Kolber i Monkretjen, u Italiji Antonio Sera i u
Engleskoj Džon Lok, Džems Stjuart i Tomas Man.
Žan Batist Kolber znatno je povedao državne prihode. Zalagao se za osvajanje novih kolonija i forsirao
izvoz robe. Pisma instrukcije i memoari.
Antoan de Monkretjen je u svom delu Traktat političke ekonomije posveden kralju i majci kraljici
(1615) prvi put upotrebio izraz politička ekonomija. Više nije reč o ekonomiji domadinstva ved o ekonomiji
naroda.
Tomas Man se zalagao za razvoj spoljne trgovine smatrajudi da je ona najbolji način za stvaranje
bogate države i akumulaciju novca. Blago Engleske od spoljne trgovine ili bilans spoljne trgovine kao
regulator našeg bogatstva – “merkantilističko jevanđelje”

Fiziokratizam (sredina XVIII veka)

Teži se uspostavljanju prirodnih stanja (vladavina prirode – fizis-priroda; cratos-sila)
Fiziokratsko učenje je nastalo i razvijalo se u Francuskoj. Merkantilističke ideje dovele su privredu u
izuzetno težak položaj zbog forsiranja industrijskog razvoja i izvozne trgovine.
Škola fiziokrata je unela u nauku dve nove ekonomske ideje. Prva se odnosi na veru u postojanje
jednog “Prirodnog reda i suštine ljudskog društva ” , kako glasi i naslov dela fiziokrate Mersijea de la
Rivera. Beskorisno je da se izmišljaju zakoni pravila i sistemi. Fitiokrati zastupaju ideju ekonomske slobode
po kojoj privreda treba da bude prepuštena samoj sebi i da funkcioniše na principu laisser faire- laisser
passer(neka stvari idu slobodno svojim tokom). Fiziokrati daju prednost poljoprivredi nad trgovinom i
industrijom. Za njih je samo zemlja, Priroda, izvor bogatstva; samo ona daje čist proizvod. Društvene klase
su sem klase zemljoradnika, neplodne klase. Kod merkantilista se bogatstvo jedne zemlje izražava u količini
plemenitih petala a kod fiziokrata ono predstavlja količinu poljoprivrednih proizvoda.
www.puskice.org
Glavni predstavnik je Fransoa Kene. U knjizi “Ekonomske tablice” (1758) je prvi put društvena
proizvodnja prikazana kao jedinstvena
ekonomska celina.

U društvenoj zajednici postoje tri klase
ljudi:
a. Proizvodna klasa (zakupci zemlje i
poljoprivredni radnici) koja jedina
stvara novu vrednost i uvedava
društveno bogatstvo
b. Vlasnička klasa (zemljoposednici, crkva i državni aparat) koja prisvaja višak proizvoda
poljoprivrednika
c. “Sterilna” klasa (industrijski radnici, zanatlije, trgovci, ljudi slobodnih profesija) koja proizvodi
industrijske proizvode ali ne stvara novu vrednost

Kene je u svojoj Ekonomskoj tablici pokazao kako godišnji bruto proizvod u poljoprivredi cirkuliše
između ove tri klase.
Vlasnička klasa raspolaže sa 2 milijarde novca. Društveni proizvod poljoprivrede sa kojim raspolaže
klasa poljoprivrednika iznosi 5 milijardi novca(3mlrd proizvodi hrane i 2mlrd sirovine). Sterilna klasa
proizvodi 2 milijarde industrijskih proizvoda.
Klasa vlasnika kupuje za 1 mlrd novca od proizvodne klase hranu (I čin), a za drugu mlrd novca
kupuje od sterilne klase industrijske proizvode (II čin). Na ovaj način su proizvodna i sterilna klasa stekle po
1 mlrd novca. Proizvodna klasa kupuje od sterilne klase industrijske proizvode za 1 mlrd novca (III čin). Sada
sterilna klasa raspolaže sa 2mlrd novca i od proizvodne klase kupuje za po 1 mlrd novca hranu i sirovine (IV
i V čin). Sada su se kod proizvodne klase stekle 2 mlrd novca koje ona predaje klasi vlasnika kao rentu. Time
je čitav proces završen, a vlasnička klasa u slededi ulazi sa 2 mlrd novca a proizvodna i sterilna klasa
proizvode istu količinu proizvoda.
An Rober Žak Tirgo Razmatranja o postanku i raspodeli bogatstva (1776)

Klasična ekonomska misao

Adam Smit se smatra osnivačem savremene ekonomske nauke i ocem političke nauke. Bogatstvo
naroda 1776.
Suština njegovog učenja je u uočavanju konačne potvrde kapitalističkog sistema proizvodnje i
prihvatanje pune ekonomske slobode i lične inicijative pojedinca u privrednoj aktivnosti. Smit je
proklamovao načelo ekonomskog liberalizma laisser faire- laisser passer. Za razliku od merkantilista koji su
za izvor bogatstva smatrali promet i fiziokrata koji su insistirali na radu u poljoprivredi, Smit ističe rad
uopšte. On prihvata pretpostavke Viljema Petija o novcu najamnini, renti itd, kao i pretpostavke Pjera
Boagijbera o principu radne vrednosti. U okviru teorije vrednosti Smit razvija teoriju troškova proizvodnje
po kojoj se cene svake robe svode na tri osnovna dohotka: najamninu, profit i rentu. Time je vrednost
doveo u zavisnost od dohodaka, dok dohoci predstavljaju veličine koje se samostalno određuju. Ovakvo
gledište Marks naziva Smitovom dogmom. Po Smitu podelom rada se povedava spretnost radnika,
povedava se proizvodnja, produktivnost rada, povezuju se proizvođači na lokalnom, nacionalnom i
međunarodnom planu, a sve to utiče na porast društvenog bogatstva.
Nesto kasnije posle Smita u Engleskoj se pojavljuju Rikardo i Maltus.
www.puskice.org
David Rikardo – Načela političke ekonomije i oporezivanja (1817.). postao je slavan po teoriji i
otkrivenom zakonu o zemljišnoj renti. Dokazao je da je renta rezultat delovanja zakona radne vrednosti.
Njegova čuvena teorija komparativnih troškova je potvrdila princip slobodne trgovine i načelo ekonomskog
liberalizma. Njegov sledbenik Džon Stjuatr Mil Principi političke ekonomije (1848.)
Tomas Robert Maltus se suprostavljao Rikardovom učenju. Najpoznatija je njegova teorija
stanovništva. U delu Esej o stanovništvu (1798) nastoji da dokaže da beda i siromaštvo u društvu nisu
posledica društvenog uređenja, ved ljudske prirode koja se ogleda u težnji za neograničenim
umnožavanjem preko raspoloživog obima životnih namirnica. Radi sprečavanja porasta stanovništva on
predlaže preventivne(dobrovoljno odlaganje rađanja dece) i represivne mere(beda, glad, ratovi, epidemije
itd.).
Žan Batist Sej bio je prvi ekonomista koji je odbacio teoriju radne vrednosti i zastupao subjektivnu
teoriju vrednosti zasnovanoj na korisnosti. Najpoznatiji je po svojoj teoriji tržišta tzv. Sejov zakon tržišta koji
iznosi u delu Tečaj političke ekonomije (1803.). Prema njegovom zakonu tržišta ne može dodi do opšte krize
hiperprodukcije tj.do stanja privrede u kome bi ukupna ponuda bila veda od tražnje.

Teorije vrednosti

Cena je novčani izraz vrednosti robe. Ona predstavlja vrednost robe izražena u novcu. Cena je pojavni
oblik vrednosti, oblik koji izražava suštinu vrednosti.

Vrste teorije vrednosti

Teorija troškova proizvodnje polazi od činjenice da se robe prodaju na tržištu u zavisnosti od
troškova učinjenih za njihovu proizvodnju, odnosno, cena faktora proizvodnje. Vrednost robe je zbir cena
pojedinačnih činilaca proizvodnje: rada, kapitala i zemlje. Drugim rečima to su: najamnine za pladanje
radnika, profiti na kapital uložen u proizvodnju i rente kao naknade za zemljište korišdeno u proizvodnji.
Ova teorija troškova proizvodnje za razliku od teorije radne vrednosti ne polazi od proizvodnje ved od
raspodele.
Teorija radne vrednosti polazi od vrednosti robe, a ne od cena koje su samo njen pojavni oblik. Cena
ne daje suštinu vrednosti. Vrednost je količina utrošenog rada za proizvodnju neke robe. Troškovi
proizvodnje ne ulaze u samu suštinu koja determiniše cene, a to je vrednost. Rad se smatra kao jedini
trošak proizvodnje. Ali cena ne zavisi samo od vrednosti robe ved i od ponude i tražnje za robama.

Razvoj teorije radne vrednosti

Viljem Peti se smatra začetnikom i osnivačem ove teorije. On je razlikovao cenu robe od vrednosti,
kao i političku cenu od prirodne cene. Politička cena je cena koja zavisi od ponude i tražnje. Prirodna cena
je vrfednost robe, zavisne od količine rada koji se utroši za proizvodnju robe.
Teoriju radne vrednosti dalje je razvijao Adam Smit. Po njemu svaka roba ima dva bitna svojstva:
upotrebnu i prometnu vrednost. Upotrebna vrednost robe se određuje kao sposobnost stvari da zadovolji
određenu ljudsku potrebu, a prometna vrednost robe kao sposobnost proizvoda da se razmenjuje za druge
proizvode.
Za razliku od Viljema Petija, Smit polazi od stava da samo rad predstavlja merilo vrednosti. Smit se
koleba u definisanju vrednosti robe radom, jer dopušta mogudnost da i troškovi proizvodnje određuju
vrednost. Tako je Smit postavio bazu za nastanak teorije troškova proizvodnje. U pokušaju da kvantifikuje
www.puskice.org
utrošeni rad u proizvodnji robe, on sabira dohotke svih subjekata procesa proizvodnje: najamnine, profite i
zemljišnu rentu.
David Rikardo. Vrednost je rezultat utrošenog rada. Dohoci predstavljaju samo delove te vrednosti,
ali njihov zbir ne može predi veličinu vrednosti. Vrednost robe se sastoji od dve osnovne komponente a to
su vrednost utrošenih sredstava za proizvodnju i vrednost radne snage.
Odgovor na pitanje kako je mogude platiti radnu snagu po vrednosti a pritom ostvariti profit pružio je
Karl Marks. On je definisao zakon vrednosti radne snage po kome je radnik u kapitalizmu pladen po
vrednosti, a ipak stvara više vrednosti nego što iznosi vrednost njegove radne snage. Po Marksu radna
snaga je tek u kapitalizmu roba. Da bi radna snaga postala roba bilo je neophodno da se ostvare dva
društvena uslova. Prvi je bio da čovek postane pravno i lično slobodan da bi kao vlasnik svoje radne snage
mogao prodavati svoju radnu sposobnost. Drugi potreban uslov da bi radna snaga postala roba jeste da su
radnici lišeni sredstava za proizvodnju i da su primorani da prodaju svoju jedinu robu kojom raspolažu –
radnu snagu.
Kao i svaka druga roba radna snaga poseduje dve bitne osobine, a to su upotrebna vrednost i
vrednost. Specifičnost upotrebne vrednosti radne snage kao robe ogleda se u tome što ona može da stvori
vedu vrednost nego što je njena sopstvena. Pojam vrednosti radne snage je društvena kategorija koja se
stalno menja u zavisnosti od niza faktora koji je određuju. Tri grupe faktora: istorijski uslovi, geografski
uslovi i stepen stručnosti radne snage.
Istorijski uslovi. Vrednost radne snage je istorijski promenljiva veličina jer se menja sa privrednim
razvojem društva i razlikuje se od zemlje do zemlje zavisno od stepena njihove razvijenosti.
Geografski uslovi. Svako podneblje zahteva odgovarajude vrste roba u zavisnosti ne samo od klime,
nego i od nadmorske visine, mesta življenja itd.
Stepen stručnosti radne snage. Radnici različite stručnosti stvaraju različitu veličinu nove vrednosti,
pa de se i cena radne snage za te različite radove različito formirati na tržištu radne snage. Ulaganje kapitala
u obrazovanje se višestruko isplati.

Teorija granične (marginalne) korisnosti

Pristalice ove teorije ne polaze od proizvodnje nego od potrošnje. U centru interesovanja
marginalista jeste potrošač. Veličina vrednosti robe se izjednačava sa korisnošdu marginalne jedinice, tj.sa
graničnom koristi koju donosi njihovim vlasnicima.
Viljem Stenli Dževons Teorija političke ekonomije . uopšte polazna osnova ekonomske teorije
marginalista su ljudske potrebe, koje se mogu meriti po intenzitetu, koje su deljive i koje se mogu
kvantitativno uporediti.
Na osnovu ove teorije vrednost robe se određuje prema korisnosti. Vrednost robe zavisi od njene
upotrebne vrednosti. Ona zavisi od procene potrošača.
U okviru marginalističke škole poznata su dva Gosenova zakona.
Prvi Gosenov zakon govori o “zakonu zasidenosti
potreba”. Sa upotrebljavanjem proizvoda određene vrste
zadovoljavaju se potrebe potrošača, pa sa upotrebom
svake dodatne jedinice proizvoda opada korisnost dobara.
Drugi Gosenov zakon pokazuje “zakon izravnanja
nivoa granične korisnosti”. Razne potrebe se zadovoljavaju
po lestvici intenzivnosti potreba. Ako potrošač raspolaže
dobrima višestruke upotrebe onda se prvo zadovoljavaju
potrebe najvedeg intenziteta, ali te najvažnije potrebe ne
www.puskice.org
zadovoljava do kraja, ved prelazi na drugu, tredu itd., sve dok potrošač u cilju postizanja maksimuma u
datom momentu ne izjednači nivo granične korisnosti raznih dobara.

Socijalistička ekonomska misao

Učenja ove škole bila su kritički orijentisana, suprostavljali su se klasičnoj školi.
Prvi ekonomisti socijalističke orijentacije pojavili su se još u periodu nastanka kapitalističkog načina
proizvodnje u Engleskoj.
Tomas Mor u svom delu Utopija je kritikovao metode prvobitne akumulacije kapitala XV i XVI veka u
Engleskoj. Dao je utopističku viziju bududeg društva bez privredne svojine, trgovine i novca. U Italiji Tomazo
Kampanela. U svojoj knjizi Grad sunca oslikava budude radno, bezgrešno društvo izobilja, nasuprot
kapitalizmu. Njih dvojica zajedno sa Tomasom Mincerom spadaju u grupu ranih socijalista utopista koji su
zaslužni za oštru kritiku kapitalizma i buđenje nade osiromašenim malim mestima.

U kasnije socijaliste utopiste spadaju Sen Simon, Šarl Furije i Robert Oven. Svi su ti socijalisti utopisti
dali teorijsku podlogu za nastanak modernih socijalističkih ekonomskih teorija.
Najznačajniji predstavnik socijalističkih škola ekonomske nauke svakako je Karl Marks koji se smatra
osnivačem naučnog socijalizma. Najznačajnije ekonomsko delo je Kapital (1867). Pre njegovog objavljivanja
Marks je objavio Najamni rad i kapital (1847), Komunistički manifest (1848), Kritiku političke ekonomije
(1859). Krugu i trecu knjigu Kapitala izdao je Fridrih Engels tek posle Marksove smrti. Marksove Teorije o
višku vrednosti delo koje se smatra kao četvrti tom Kapitala objavio je Karlo Katunski.
Fridrih Engels. Njegov rad Pložaj radničke klase u Engleskoj (1845) predstavlja klasično delo u oblasti
naučnog socijalizma, čime se socijalizam razvio od utopije u nauku.
Marks i Engels, kao osnivači naučnog socijalizma, pridavali su veliki značaj naučnom metodu. Oni su
izgradili nov naučni metod, dijalektički metod, kao sastavni deo pogleda na svet. Dijalektički materijalizam
je bio istinski regularni prevrat u istoriji društvene misli, pogled na svet potpuno novog tipa, koji je davao
ne samo nova rešenja filozofskih problema nego i principijelno novo postavljanje problema. Istorijski
materijalizam zajedno sa dijalektičkim predstavlja naučni metod. Istorijski materijalizam je teorija o
razvitku ljudskih društava. Proširivanjem dijalektičkog materijalizma na proučavanje ljudskog društva i
njegovu istoriju stvoren je nov metod kojim su se objašnjavala društvena zbivanja i ekonomski odnosi.
Društvena proizvodnja predstavlja pre svega odnos između ljudi i prirode ali i odnos između samih
ljudi. U društvenoj proizvodnji se stalno menjaju društvene proizvodne snage koje predstavljaju proizvodnu
mod izvesnog ljudskog društva. Proizvodne snage čine: ljudi sa njihovim radnim navikama i iskustvima;
sredstva za rad kojima ljudi deluju na prirodu; razvoj nauke i korišdenje njenih rezultata; organizacija rada u
proizvodnji; prirodni uslovi.
Proizvodni su oni odnosi u koje ljudi stupaju u proizvodnji, raspodeli, razmeni i potrošnji materijalnih
dobara i proizvodnih usluga. Oni su samo deo i to osnovni deo društvenih odnosa. Društveni odnosi su širi
pojam: obuhvataju sve odnose u ekonomskoj i vanekonomskoj oblasti društvenog života i predmet su
izučavanja društvenih nauka.

Savremena ekonomska misao

U modernoj ekonomiji dominira četiri pristupa u analizi ekonomskih fenomena:
 Kejnzijanski
 Monetaristički
 Novoklasični baziran na teoriji racionalnih očekivanja
www.puskice.org
 Pristup koji se odlanja na teoriju ponude

Kejnzijanska teorija

Džon Mejnard Kejnz – vodedi ideolog državnog kapitalizma. Njegova ekonomska misao odraz je
nastalih promena kapitalizma posle Prvog svetskog rata. Neophodnost promena nastala je kao posledica
dubokih ekonomskih kriza hiperprodukcija. Na osnovu njegovog učenja je marta 1933.godine uveden
tzv.New Deal tj.mere putem kojih je postignuto smanjenje nezaposlenosti i pokrenut je izlazak iz
ekonomske krize.
Njegovo glavno delo je Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca (1936). Njegova osnovna misao je
da je prošlo vreme liberalizma i da se jedino državnom intervencijom u skoro svim oblastima ekonomskog
života može očuvati postojedi poredak. Afirmisala se ideja o mešovitoj privredi, tj.privredi zasnovanoj i na
kapitalističkoj privatnoj svojini i privatnim motivacijama i na državnoj svojini i na motivacijama koje
proističu iz interesa države.
U centar svojih istraživanja Kejnz je stavio zaposlenost raspoloživih faktora proizvodnje. Međusobnim
delovanjem štednje i investicija objašnjava se nivo ukupnog nacionalnog dohotka i zaposlenosti.

Monetarizam

Javlja se 60-ih i 70-ih godina XX veka kao antiteza kejnzijanstvu. Osnivač je Militon Fridman (1976
Nobelova nagrada). Esej o pozitivnoj ekonomiji (1953), Studija o kvantitativnoj teoriji novca (1956), Teorija
cena (1962), Kontrarevolucija u monetarnoj teoriji (1970), Sloboda razvoja (1980).
U osnovi monetarističkog učenja je analiza delovanja novca na opšte tokove proizvodnje, investicije,
potrošnje i cena. Monetaristi su protivnici državne intervencije, insistirajudi na stavu da su tržišne
ekonomije samoregulišude. Ekonomiju treba prepustiti delovanju tržišnih snaga, a država ne treba da se
meša u ekonomske poslove.

Nova škola klasične makroekonomije

Javlja se 70-ih i 80-ih godina XX veka. Predstavnici: Robert Lukas, Tomas Sardžent, Robert Baro,
Eduard Preskot… Novoklasična makroekonomija kao i monetaristička, naglašava samoregulišudi karakter
tržišne privrede koji isključuje aktivnu ulogu države. Predstavnici ove škole polaze od tzv.teorije racionalnih
očekivanja. Oni polaze od pretpostavke da se pojedinci i firme uvek ponašaju ekonomski racionalno.
Racionalno ponašanje pojedinca znači da su i njihova očekivanja racionalna, te državna intervencija nije
potrebna. Predstavnici oveškole smatraju da je privreda uvek na nivou pune zaposlenosti.

Ekonomija ponude

Zagovornici ekonomije ponude u centar svoje analize stavljaju ponudu. Oni posebno naglašavaju
potrebu podsticanja ponude. U inflatornim uslovima kada su novčani fondovi vedi od robnih , rešenje nije u
smanjenju tražnje, nego u povedanju ponude. Putem povedanja ponude treba da se dostigne stanje
ravnoteže. Oni se zalažu za državnu intervenciju ali ograničenu. Teorija ponude se zaniva na tzv. Laferovoj
krivi.
www.puskice.org
Laferova kriva pokazuje odnos između poreskih stopa i
poreskih prihoda. Nulta stopa poreza državi ne obezbeđuje
nikakve prihode. Povedavanjem stope poreza povedavaju se i
prihodi, ali samo do tačke A. nakon tačke A svako povedanje
poreskih stopa dovodi do smanjenja poreskih prihoda, što
znači da opada stimulans za porast investicija, zaposlenosti i
dohotka. Prihodi od poreza de biti jednaki nuli kada je
poreska stopa 100%

GLAVA 3 – PROIZVODNE MOGUDNOSTI DRUŠTVA

Društvena potrošnja

Ekonomija je nauka koja istražuje objektivne ekonomske zakone koji vladaju u oblasti društvene
proizvodnje tj.proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje, na različitim stepenima razvoja ljudskog
društva. Ekonomija se ne bavi tzv.tehničkom stranom proizvodnje. Ekonomija nas upoznaje samo sa
društvenom stranom proizvodnje. Sa te tačke gledišta, proizvodnja je složeni skup međusobnih ljudskih
odnosa koji karakterišu stvaranje materijalnih dobara, a sve u cilju podmirenja njihovih potreba uz
upotrebu odgovarajudih ekonomskih faktora datog načina proizvodnje. Ekonomija koja proučava društvenu
proizvodnju bavi se:
 Odnosima ljudi u proizvodnji
 Ekonomskim ciljevima koji teže da se ostvare u proizvodnji
 Ekonomskim metodima koji se koriste da bi se ostvarili ti ciljevi

Pod društvenom proizvodnjom podrazumeva se skup ekonomskih aktivnosti: proizvodnja, raspodela,
razmena i potrošnja. Proizvodnja je prilagođavanje prirode ljudskim potrebama. Putem raspodele se
određuju učešde pojedinca u tim raspodelama. Razmena omoguduje pojedincu da dođe do onih proizvoda
za kojima ima potrebu menjajudi deo koji mu je pripao raspodelom. U potrošnji proizvodi postaju predmet
pojedinačnog i zajedničkog korišdenja.

Osnovne karakteristike proizvodnje su da je ona: nužna istorijska i društvena.
Proizvodnja je nužna jer čovekova ličnost troši svoje mišide nerve mozak i sl. Da bi se nadoknadila
količina utrošene energije čovek mora da se hrani, da stanuje…. Svojim radom čovek je prinuđen da stalno
proizvodi potrebna materijalna dobra.
Proizvodnja je istorijska kategorija. To znači da se stalno menja predmet proizvodnje. Prestanak
proizvodnje nekih proizvoda koji se iz raznih razloga zamenjuju drugim. Ne menja se samo predmet
proizvodnje ved i način proizvodnje.
Proizvodnja je uvek društvena. Ljudi proizvode u odnosu sa drugim ljudima, delujudi jedni na druge.
U tom smislu proizvodnja je kolektivan čin. Društveni karakter proizvodnje može biti posredno i neposredno
društven.
Stvaranje proizvoda samo za svoje potrebe. Proizvodi se ne iznose na tržište i ne razmenjuju za
proizvode drugih proizvođača. Taj rad je neposredno društven rad bez posredovanja procesa razmene.
www.puskice.org