Društveni ugovor ; O poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima

209 Pages·1949·7.088 MB·Serbian

by  Žan-Žak Ruso

Žan-Žak Ruso
DRUŠTVENI UGOVOR
O POREKLU I OSNOVIMA
NEJEDNAKOSTI MEĐU LJUDIMA
RASPRAVA O NAUKAMA
I UMETNOSTIMA
Predgovor
Ljubomir Tadić
Filip Višnjić, Beograd, 1993
BANKA
sponzor je ovog izdanja knjige
DRUŠTVENI UGOVOR
Žan-Žaka Rusoa
ŽAN-ŽAK RUSO

Predgovor
ŽAN-ŽAK RUSO — JEDNA FILOZOFIJA
KRIZE I REVOLTA
Vcć je postalo „opšte mesto" podsećanje da celim osamnae-
stim vekorn dominira jedna ideja — ideja prirode. Poznati
istraživač francuske niisli osamnaestoga veka, Rober Manci (Ro-
bert Manzi), dodao je ovoj konstataciji i primedbu da je u osam-
naestom veku ideja prirode bila čak „euforična".1 Ovo u najvišem
stcpenu važi i za niisao Ž.-Ž. Rusoa (Jean-Jacques Rousseau).
Ali ideja prirode nije nikakvo otkriće XVIII veka. Naturam
sequere — slediti prirodu, ili živeti sa njom u skladu, taj stav prvi
su izrazili još stoički filozofi. Međutim, između stoičke filozofije i
filozofije prirode XVIII veka proteže se cela jedna epoha u kojoj
je dugo dominirala hrišćanska teologija, a pravila Dekaloga služila
su kao osnovna pravila života i muđrosti. Čak je i pojam „priro-
de", ili „prirodnog zakona", bio čvrsto povezan sa teološkim
učenjem. Tek u XVIII veku zakoni prirode su se u dobroj meri
emancipovali od božanskih zakona i teoloških principa i tako po-
stali osnova etičkog ponašanja. Priroda je bila tada pojniljena kao
normativna kategorija. Istina je da su se nuiogi „naturalisti" u
XVIII veku služili nepreciznim i dvosmislenim odredbama prirode,
a i svesnim prikrivanjem njihovih protivrečnosti.1 2 Tako je „priro-
da" čas bila izraz prvobitnosti, samoniklosti i spontanosti, a čas
1 Robcrt Manzi, L'idee de bonheur dans la litterature et la pensee francaisc
au XVIII siecle, 3 ed., Paris, 1967, p. 561.
2 Upor.: Andrž Vachet, L’ideologie liberale, Paris, 1970, p. 167.
sinonini kulture, uma, zakonitosti i nužnosti. No, uprkos razlika-
nia, izgleda da su svi „naturalisti" u jednoni bili saglasni: odbijali
su da prirodu (respektive: prirodni zakon) poistovete sa strašću.
Ovde je i dalje vladao duh antičkog i hrišćanskog nasleda koje je
prirodu i um suprotstavljalo hedonističkom učenju. Suprotnost iz-
medu raznih varijanata (idcalističke) filozofije uma i raznih varija-
nata (materijalističke) filozofije hedonizma, kako je to maestralno
pokazao H. Markuze (H. Marcuse) u svojoj poznatoj studiji o he-
donizmu3, zaoštrava se oko pojma sreće. Sreću je filozofija uma i
prirode izuzela iz sfere čulnosti i osećajnosti i vezala je za saz-
nanje. Um i saznanje postali su kontrolne instance sreće, jcr je fi-
lozofija uma, i u svojoj antičkoj i u svojoj hrišćanskoj varijanti,
shvatila da bi sreća, ukoliko bi čulnost (a ne um) bila njen organ,
mogla izmaći kontroli i ovladavanju. Pojmovi prirode, 11111a ili ra-
zuma, postali su ona opštost u kojoj je mogla biti asimilovana i
ukinuta posebnost empirijskih jedinki i njihovo shvatanje i
doživljavanje sreće. Tako je sreća pojedinca bila žrtvovana ap-
straktnoj zajednici (državi ili društvu). U klasnom, antagoni-
stičkom dmštvu pojam sreće bio je — kako Markuze podseća —
sačuvan tako što je moralno interiorizovan i utilitaristički protu-
mačen. Um je zbilja „nadlukavio'' jedinku, a pobijanje eudajmo-
nizma u istoriji filozofije opravdavalo se u ime napretka i razuma.
Pomoću morala i prava, koji zastupaju „opšte interese" u svakom
klasnom društvu, izvršeno je potiskivanje i disciplinovanje sreće.
Ona je bila podredena moralnim zabranama i pravnim propisima.
Zadovoljstvo, radost i uživanje podvrgnuti su strogoj etičkoj i ju-
rističkoj regulativi. Zato je imperativ: slediti prirodu, odnosno ra-
zum, značio i u XVIII veku isto što i izabrati nepogrešiv pravac u
traganju za srećom. Taj pravac je bio trasiran odredbama „priro-
de" i „prirođnih zakona". Pošto je sreća bila moralno inte-
riorizovana, „priroda" i „razum" su se okrenuli protiv strasti.
Rusoovi savremenici, liberalni fiziokrati i socijalisti, uprkos
otvorenim razlikama u gledištima, bili su jedinstveni u pobijanju
strasti koje, po njima, izražavaju samo gmbu spontanost ljudskog
života. Dok su fiziokrati izražavali težnju da moralne zakone učine
nužnim na isti način kao što su to zakoni Njutnove (Newton) fizi-
ke, odnosno da prirodno pravo zamisle kao saglasnost moralnog i
fizičkog poretka, da bi time mogli opravdati privatnu svojinu, so-
cijalist Mabli (Mably), brat filozofa Kondijaka (Condillac), na ko-
3 Herbert Marcuse, Kultur und Gesellschaft, I, Frankfurt a/M, 1965, S. 128 ff.
ga se pozivao Ruso, smatrao je da je priroda sačinjena iz zakona i
pravila koji sprečavaju nercd što ga strasti neminovno unose u
život. Mabli je učio da je čovek biće sastavljeno iz razuma i stra-
sti. Među strastima postoji večiti rat, jer svako misli samo na svo-
ju korist. Strasti su toliko neobuzdane da čak i preterano vrle
strasti rnogu postati poroci. Mabli je upoređivao srasti sa bahatim
koketama koje bi bile sanio onda zadovoljne ukoliko bi zavrtele i
srcc i razum jednog unmog muškarca.
Pa ipak, strasti su, po Mabliju, neophodne jer su, kao nagon-
ske snage ljudskog delanja, nužne, pa bi, stoga, bilo suprotno vo-
lji prirode ako bi bile ugušene. Zato on traži srednji put izmcđu
stoičke i epikurejske filozofije. Ako bi sve strasti bile žrtvovane,
učio je Mabli, onda bi istovremeno nestali ne sanio poroci, već i
vrline. I dok je stoicizani degradirao ljude na statue, epikurejci su
prczirali pravo razuma i hteli su da od ljudi načine životinje.
Međutim, ne postoji sanio večiti rat među strastima, već i večiti
rat između razuma i strasti. Razum je, prema Mabliju, pozvan da
vlada strastima, jer im daje umerenost i, na taj način, vodi ljude
sreći i duševnoj radosti. Pravi cilj politike je, po Mabliju, »la nie-
diocrite", umerenost kao osrednjost. U borbi protiv strasti razuni
nas vodi putem kojim se mogu izbeći podvodni grebenovi despoti-
je i anarhije, jer grebenu despotije vodi strast onili koji imaju naj-
višu vlast, a grebenu anarhije vode strasti gradana.
Na Mablijevoj kritici strasti, sa stanovišta razuma i prirode,
nešto više sam se zadržao zato što se i kod Rusoa susrećento sa
sličnom argumcntacijom, iako sa nešto dnikčijim filozofskint po-
laznim osnovama. I kod Rusoa, kao i kod Mablija, odnosno kod
većine mislilaca XVIII veka, priroda je pojmljena kao bestrasna
kategorija. Medutim, Ruso odbija da poistoveti prirodu sa razu-
mom. Priroda i „prirodno stanje" predstavljaju kontrastne katego-
rije građanskom dništvu i „gradanskom stanju"; mir neokaljane
prirode („natura inmiaculata") suprotan je nemirima iskvarene civi-
lizacije. Razum je, u stvari, proizvod ove iste civilizacije. Ruso ne
vemje da se strasti mogu obuzdati pornoću razuma. ,,Ma šta rekli
moralisti", kaže on, „ljudsko razmišljanje se umnogom zasniva na
strastima, koje isto tako mnogo duguju razmišljanju, kao što se 4
4 Mably, De l'ćtude de l'histoire, Paris, 1778, p. 24/25, 26; Mably, Les principes
de marale, Paris, 1784, p. 266. O Mablijevom učenju i njegovom velikom utieaju na
svoje doba upor.: Thilo Kamm, Die grossen Sozialisten als Rechts und
Sozialphilosophen, erster Band, Stuttgart, 1955, S. 62 ff.
svi slažu. Njihovoni delatnošću sc razvija naš razum, naginjenio
znanju zato što želimo da uživamo, i nije moguće shvatiti zašto bi
razniišljao onaj koji niti šta želi niti od čega strepi. Strasti, pak,
potiču od potreba, a njihov razvoj od našeg znanja, jer nam je
moguće nešto želeti ili se čega bojati samo na osnovu zamisli o
tonie, ili po prirodnom nagonu. Divljak, lišen svake duhovne sve-
tlosti, oscća samo strasti ove poslednje vrste." 5 Na drugom mestti
Ruso će reći da jc „čovck koji živi u primitivnoj jednostavnosti"
izložcn malom broju patnji, jer „provodi svoje dane gotovo bez
bolesti, a i bez strasti".6 Ali, iako se razum i strasti medusobno
uslovljavaju, izmedu njih, po Rusou, postoji važna razlika: kao ra-
zumno biće čovek je aktivan, kao čulno biće on je pasivan. „Ak-
tivno biće", kaže Ruso, „sluša, pasivno biće zapoveda."7
Ovo se rnože shvatiti tako da strasti zapovedaju našcm razu-
mu i da iskvarenost naše civilizacije ima uzrok u subordinaciji ra-
zurna. Razuni je postao rob strasti i zato nas „suviše često vara".8
Umesto kontrasta razum — strast, Ruso uvodi kontrast savest —
strast i zaključuje. Ko sledi savest, pokorava se prirodi. Nije var-
ljivi razum, već je pouzdana savest „pravi čovekov vod".9 Jer,
„savest je glas duše, strasti su glas tela", a „što je instinkt za telo,
to je savest za dušu".10 Ruso, na taj način, odvraća pogled od
osnovnih ideja svoga racionalističkog veka i upire ga u prethodni,
preuzimajući i obnavljajući misao katoličkog filozofa i velikog rna-
tematičara Blcza Paskala (Blaise Pascal), sažetu u čuvenoj senten-
ci: „Srce inia svoje razloge koje razum uopšte ne poznajc. "ll I
savest je aktivna kao i razum, ali „delovanje savesti se ne ispolja-
va u sudovinta nego u osećanjima".12 Ovde se naturalizam povezu-
je sa scntimentalizmom. Oscćanje prethodi poimanju. Osećanje je,
po Rusou, istoznačno sa postojanjeni. „Čestito srce je pravi hram
božiji" ili „prava služba bogu je služba srca".13 U zasnivanju mo-
___________ /
5 Žan-Žak Ruso, Društveni ugovor. O porektu i osnovima nejednakosti medu
ljudima, Beograd, 1949, str. 125. U daljem tekstu ova Rusoova dela bide navedena
skraćeno: DU (Drušlveni ugovor), PN (Poreklo nejednakosti). Ovđe navod iz PN.
6 Žan-Žak Ruso, Veroispovest savojskog vikara, Beograd, 1975, str. 48 (u
daljein tekstu ovo delo biće navodeno skraćenicom: VSV).
7 VSV, str. 4Z i 59.
8 Ibid., str. 59.
9 Ibid, str. 59.
10 Ibid, str. 59.
11 Blez Paskal. Misli. Bcograd. 1965, str. 131.
12 VSV, str. 66.
13 VSV, str. 116. i 109.
ralne antropologije put vodi od Paskala, preko Rusoa do Inianuela
Kanta (Ininianucl Kant).
U svojoj kritici racionalizma Ruso nije mogao dopustiti mo-
gućnost da razuni postanc osnov vrline. Pri kraju „Veroispovesti
savojskog vikara" on je, štaviše, učinio jednu koncesiju fanatizniu
kao obliku strasti. „Bejl", kažc on tanio, „je na vrlo oštrounian
način dokazao da je fanatizam opasniji od ateizma, a to je neo-
sporno; ali je propustio da upozori na jednu okolnost, koja nije
nianje istinita, da jc, naimc, fanatizam, ako je i krvoločan i svi-
rep, ipak velika i jaka strast koja uzdiže čovekovo srce, koja mu
uliva prezir prema smrti, koja mu daje čudesnu snagu i kojoj je
potrebno samo bolje upravljanje, pa da postane izvor najuzvišeni-
jih vrlina..."14 Ako razum ne može postati osnov vrline, strast fa-
natizma to niože, pod uslovom da se njom bolje upravlja. Može se
pretpostaviti da savcst upravlja fanatizmom na putu njegovog preo-
bražaja u najuzvišeniju vrlinu.
I svoje shvatanje pravde kao vrline Ruso jc povezao sa
osećajnošću, sa dobrotom i ljubavlju. Po njemu je pravda uslov
sreće. No, bilo bi sasvim pogrešno misliti da je Ruso svoje shva-
tanje pravednosti, osećajnosti ili pobožnosti poistovetio sa hrišćan-
skom etikom. Štavišc, hrišćanska ljubav, kaže na jednom mcstu
Ruso, „brzo pribegava sredstvinia nepravde i oknitnosti".15 16 17
„Hrišćanstvo", veli on na dnigom mestu, „propoveda samo rop-
stvo i zavisnost. Njegov duh je suviše pogodan za tiraniju, a da
ova ne bi iz toga izvlačila stalnu korist. 6 Religioznost, kao i
„uopšte rezonujući i filozofirajući duh", postala je predmet oštrih
Rusoovih napada zato što „ponižava duše" i „svodi sve strasti na
niskost privatnog interesa i na skučenost čovečjeg ja" i tako
„nečujno potkopava prave temelje čitavog dništva”. 7
Dok se u prirodnom stanju čovek rada i živi slobodan i jed-
nak zadovoljavajući svoje male i jednostavne potrebe, u društve-
nom ili „građanskom stanju" duhovni napredak teče srazmerno
razvitku potreba, a taj razvitak vodi gubitku slobode i postanku
nejednakosti medu Ijudima. Tada se prirodna ljubav, ili saoseća-
nje, pretvara u oholost i koristoljubije. Saosećanje slabi u onoj
srazmeri u kojoj rastu potrebe, odnosno kultura i civilizacija. U
14 VSV, str. 117.
15 VSV, str. 99.
16 DU, str. 105.
17 VSV, str. 117.
poznatom odgovoru na nagradno pitanje Dižonske akadcniije „Da
li uspostavljanjc nauka i umctnosti doprinosi pročišćavanju nara-
vi?", Ruso je, suprotno vcku prosvetiteljstva, tvrdio da su nauke i
umetnost izvori ljudskih poroka. Iz stanja srećnog neznanja Ijudi
su tokom razvitka došli u stanje iskvarenosti, raspadanja morala i
ropstva. „Šta nam koriste umetnosti bez luksuza koji ih pothranju-
je? Čenni bi bila potrebna pravna nauka kada bi ljudi bili praved-
ni? Šta bi bilo od istorijc kada ne bi bilo tirana, ratova i zavera?
I, jednom rečju, ko bi provodio svoj život u neplodnim umovanji-
ma, ako bi svako sledio dužnosti čoveka i potrebe njegove priro-
de, ako bi svoje vrcme posvećivao otadžbini, nesrećnima i svojim
prijateljima? Da li smo tu samo da umremo savijeni na rubu kla-
denca u kome se istina sakrila?"18 U tim strasno formulisanim pi-
tanjima sadržana je Rusoova negativna ocena nauke i umetnosti u
gradanskoj civilizaciji. One su proizvodi lažnih i veštačkih potre-
ba. I dok je u svojoj hipotezi prirodnog stanja video samo sklad i
srazmernost, slika ljudskog roda pružala mu je doživljaj haosa,
bola, patnje i nesreće.
Rusoov kategorički negativan odgovor nije bio u skladu sa ta-
da uobičajenom naučnom konntnikacijom, ali je svojim jasnim i
strasnim jezikom pobudio ogronuiu pažnju. A osnovna niisao je
bila u ovome: svuda u istoriji pojava duliovnog obrazovanja ide
uporedo sa opadanjem naravi (moralnosti). Takav odgovor podsta-
kao je Dižonsku akademiju da postavi drugo nagradno pitanje:
„Kako nastaje uejednakost medu ljudima i kako se ona zasniva na
prirodnom pravu?" Kao što ćemo videti, Ruso je u odgovoru na to
pitanje istakao bitnu razliku izmedu prirodne i političke i mo-
ralne nejednakosti.
Rusoovo shvatanje napretka može se oceniti kao u osnovi pe-
simističko. Razvitak čovečanstva iz prirodnog u građansko stanje
Ruso je shvatio kao kob i sudbinu. U svojoj beskrajnoj sposobno-
sti za napredovanje, čovek iskazuje istovremeno i svoju beskrajnu
sposobnost za nazadovanje. Divlji čovek je pre sve dmgo nego
zao; zlo je osobina civilizovane prirode čoveka. Čim čovek iz jed-
nostavnog života primitivca zakorači ka većim potrebama, koje
stvaraju mogućnost za dokolicu i udobnost, on sebi nesvesno sta-
18 Jean-Jacques Rousseau, Oeuvres completes, Bruxelles, 1827, I, p. 69. Ovaj
čuveni tekst, koji je svojevremeno imao širok odjek, sada se u ovoj knjizi prvi put
pojavljuje na našem jeziku.